Da li nas usrećuju blagostanje i odsustvo problema ili - stanje uma i potpuna svesnost u svakom trenutku
Trece oko
Kako biste u ovom trenutku ocenili stepen svoje sreće, recimo, na skali od jedan do 10? Pet? Šest? Više? Ali, šta je, u stvari, sreća, i od čega zavisi?
Sreća, taj najneuhvatljiviji od ljudskih ciljeva, poznata je po tome što se ne da izmeriti. Milioni se troše na istraživanje zločina, alkoholizma i nebrojeno mnogo drugih uzroka ljudske nesreće, ali sreća je za nas i danas prilično nejasan pojam o kojem je donekle neprijatno govoriti. Često nam se, kada smo srećni, dogadja da ustuknemo i pred izgovaranjem najuobičajenije fraze »Kako si« staroj tetki ili bolesnom prijatelju. Sramota nas je naše sreće.

Svet u kojem je novac nebitan

Znamo da je za sreću potrebno nešto malo materijalne osnove. Ali, ne mnogo. Amerikanci i Evropljani su danas u proseku 35 puta bogatiji nego što su bili pre 35 godina, pa ipak, istraživanja pokazuju ne samo da nisu toliko srećniji, već da su, u nekim slučajevima, manje srećni.
Ljudi su, u osnovi, srećniji ako imaju bliske veze sa drugim ljudima, a zdravi ljudi su srećniji od bolesnih. Ipak, istraživanja pokazuju da su invalidi isto toliko srećni koliko i ostali. Čak i kada su u nesrećama paralizovani, kažu da su isto toliko srećni kao ranije. Što je samo još jedan dokaz da je sreća relativna.
Otud, medjutim, proističe i jedan od problema sa srećom – da na nju možemo da se naviknemo. Na nesreću, sve stvari u kojima uživamo – hrana, uzbudjenje, seks – stvaraju naviku. To je, naprosto, način na koji naš mozak prihvata zadovoljstvo.

Samoubistvo zbog zadovoljstva

Istraživači su prikačili elektrode na centre za zadovoljstvo u mozgu živog pacova. Povezali su ih sa polugom u kavezu, tako da životinja sama može da stimuliše svoje centre za zadovoljstvo. Pacov je, kada je otkrio novu »igračku, prestao da radi bilo šta osim da pomera polugu. Prestao je da jede, da pije, da spava… i ubrzo je umro od gladi, žedji i iscrpljenosti. Ljudi su, naravno, mnogo drugačiji od pacova, ali istraživanja pokazuju da se oni koji uzimaju droge i alkohol, u suštini, ne ponašaju drugačije od zamorca u gornjem eksperimentu. Droge i alkohol, naime, stimulišu dva osnovna pravca za zadovoljstvo u našem mozgu. Jedan pravac je delovanje neurotransmitera (hemikalije koja prenosi poruke izmedju nervnih ćelija) dopamina na centar za »nagradjivanje« poznat kao nucleus accumbens. Dopamin se, u normalnim okolnostima, luči pri fizičkim vežbama, odmaranju i »mirnijim« zadovoljstvima. U nenormalnim, aktiviraju ga heroin i slične droge.
Drugi pravac vodi u centar poznat pod nazivom locus ceruleus koji stimulišu neurohemikalije tipa adrenalina. Uzbudljive ili zastrašujuće aktivnosti poput opasnih i brzih sportova, seksa ili pljačkanja banke, ali i držanja javnih govora, aktiviraju taj sistem – kao i droge poput kokaina i amfetamina.

Kako aktivirati centre za uživanje

Psiholog dr Harvi Milkman stoga smatra da ljudi postaju narkomani odnosno alkoholičari zbog toga što ne znaju kako da uživaju. Drugim rečima, nisu naučili da sami aktiviraju moždane centre za zadovoljstvo na prirodne načine koji neće dovesti do fizioloških problema. Teoretski gledano, to znači da bi narkomani najlakše mogli da se izleče ako bi neko mogao da ih nauči da budu srećni. Ali, kako?
Jedan od razloga zbog kojeg imamo toliko problema sa srećom je taj što je brkamo sa životom u kojem uopšte nema negativnih osećanja poput besa, nervoze, brige, sumnje i tuge. Većina ljudi naivno veruje da sreća znači da ništa ne može da podje po zlu. To, naravno, nije tačno, i prvo što takvi ljudi treba da nauče je da sreća ne znači nepostojanje problema, već da je ona u znanju kako da se s problemima nosimo. Prvo treba da postanemo svesni svoje ogromne usredsredjenosti na sebe. Umesto da na probleme odgovaramo jogunastim »Zašto baš ja?« treba da naučimo da razlikujemo činjenice o situaciji – koje ne možemo da menjamo – od emocionalne reakcije – koju možemo da menjamo.
Savremena istraživanja, pak, ukazuju da tajna sreće može da leži u samim moždanim ćelijama. Desetogodišnja studija koja je nedavno završena jasno pokazuje da novorodjenčad u čijoj je prednjoj levoj hemisferi mozga zabeležena snažnija aktivnost, manje plaču i manje se ljute od druge dece. To bi značilo da se neki od nas, jednostavno, radjaju srećni.
Ali, to ne znači da čovek ne može da nauči da bude još srećniji. Profesor psihologije na Univerzitetu Čikaga Mihalj Čiksentmihalj posvetio je tome poslednjih dvadeset godina svog rada, i veruje da je ključ za sreću u nečemu što je nazvao »tok«.
»Tok« je stanje u kojem se čovek nalazi kad radi nešto što ga potpuno zaokuplja. Ono nastaje kada se napreže do krajnjih granica, ali ne preko njih.
»Ljudi mogu da dobiju taj osećaj od opasnih sportova, kao što je planinarenje ili brza vožnja«, kaže Čiksentmihalj, »ali i od nečeg neuporedivo mirnijeg kao što je posmatranje slike ili čitanje dobre knjige. Stvar je u tome da to nešto rade iz svog ličnog zadovoljstva. Oni za to ne traže nagradu.«

Uzroci dosade i apatije

Čiksentmihalj je nedavno napravio eksperiment u kojem je ljude elektronski pratio i proveravao kako se osećaju. Sami su ocenjivali sve što su radili u dve kategorije – izazov i veština izvodjenja. Aktivnosti koje su u obe kategorije dobile visoku ocenu su aktivnosti »toka«. Jedan od njegovih »zamorčića«, devojčica, osetila je, na primer, visoki izazov i visoko izvodjenje (odnosno stanje »toka«) – jednom kada je pevala, jednom kada je učila, jednom kada je igrala tenis i dvaput dok je čitala. »Ali, kada se (tri puta) prepirala sa decom u školi, ocenila je to kao veliki izazov i loše izvodjenje – a to je sekiracija«, kaže Čiksentmihalj. »A razgovor, pripreme za test, čitanje stripova i obroke ocenila je visokom ocenom za izvodjenje i niskom za izazov, a to je – dosada. Još gore je prošlo gledanje televizije i vreme provedeno u kupatilu. I jedno i drugo dobili su niske ocene i za izazov i za izvodjenje, a to je apatija.
Problem je u tome što neki ljudi nikada nisu u »stanju toka«. Ili su stalno nasekirani ili im je stalno dosadno« – naglašava Čiksentmihalj. Njegov rad, naime, pokazuje nešto vrlo neobično – čak i kad znaju šta im prija, neki ljudi to retko rade ili nikad ne rade. Na primer, Čiksentmihaljevi ispitanici su tokom bavljenja sportom 35 odsto vremena bili u stanju toka, a 0 procenata vremena im je bilo dosadno. S druge strane, tokom gledanja televizije nisu doživljavali nikakvo zadovoljstvo i 40 posto vremena su se dosadjivali. Pa ipak, televiziju su gledali deset puta više nego što su se bavili sportom.
»U trenucima u kojima nema šta da radi, čovekove misli su uglavnom ispunjene brigama« – otkrio je Čiksentmihalj. »U životu ima toliko stvari koje bi mogle da podju loše, a naši mozgovi primaju mnogo više poruka da ne dobijamo ono što želimo, od onih koje nam govore da je sve u redu. Zbog toga čovek mora da nauči ili da ne prima negativne poruke, ili da ih modifikuje.«

Uživite se u sitnice

U tome može da posluži jednostavna »tehnika« svesnog uticaja na svest. Stvar je u tome da kakvi god užasi vladali oko nas (šef koji je siledžija, neveran partner…) ili imamo veliki stomak, premalo novca i sl. – svakoga dana postoje trenuci u kojima možemo da budemo srećni. To mogu biti trenuci u kojima osetimo prijatan miris, možda čak i iz sećanja, vidimo svetlo koje pod odredjenim uglom pada na sto, bitno je samo da u tim trenucima shvatimo da smo savršeno srećni. Trik je u tome da se koncentrišemo na neku vrstu svesnosti iz koje proizlaze takvi trenuci.
»Sreća je kad potpuno svesno doživljavaš ko si i šta radiš, i kako se osećaš«, kaže Barbara De Andjelis, Amerikanka koja propoveda »svesni« pristup sreći. »Sreću ne čine doživljaji već puna svest o njima. Ako ne umete da uživate u šetnji kroz svoju ulicu, ne trudite se da odete na Havaje ili u Pariz. Ni tamo nećete umeti da budete srećni.«
Svest o doživljaju će ga istovremeno pojačati i usporiti. A ako doživljaja nema – stvorite ga. Zamislite nešto što bi bilo potpuno gubljenje vremena i uradite baš to. Onda razmislite o stvarima koje smatrate najvažnijim u životu. Zapitajte se: »Da li ovo što danas moram da uradim doprinosi tim stvarima? Ako ne – zbog čega to radim?«
Dž.Bern
(Ne zaboravite – Treće oko izlazi svakog drugog utorka i može se naći na svim kioscima u zemlji i na mnogim prodajnim mestima u Evropi i Americi)