U laboratorijama širom sveta naučnici drže najopasnije viruse i bakterije Naravno, to im je posao, ali – koliko im je verovati?

U prvoj studiji ove vrste, američki Centar za kontrolu i prevenciju zaraznih bolesti (CDC) pozabavio se pitanjem koliko je bezbedno držanje i izučavanje opasnih virusa i bakterija u stotinama akademskih i državnih istraživačkih centara. Problem je ozbiljan – ormarići u takvim laboratorijama puni su ebole, SARS-a, antraksa… pa se postavilo pitanje: koliko su stručnjaci i osoblje profesionalni u rukovanju ovim izazivačima najopasnijih bolesti? Da li se dešavaju propusti, koliko često, i kakvi? Agencija CDC sa ovim centrima tesno sarađuje upravo na problemima bezbednosti, pa su ovom studijom želeli da dobiju „širu sliku“.

Na prvi pogled, rezultati su poražavajući. Laboratorije koje rade sa biološkim agensima i toksinima koji mogu biti veoma štetni po zdravlje ljudi, prijavile su između 2004. i 2010. godine čak 639 slučajeva slučajnog puštanja virusa i bakterija! Tokom istog perioda, prijavljeno je i 88 incidenata sa gubljenjem uzoraka! Istina, u svim slučajevima „zaturanja“, osim jednog, u pitanju su bile greške u papirologiji, a taj jedan je na kraju bio slučajno (i srećno!) uništen od strane iznajmljenog kurira.

Uz ove šokantne podatke, ova studija je donela i jedan utešan: nijedna krađa nije zabeležena.

Ali, tu nije kraj. Tokom tih sedam godina, prijavljeno je jedanaest slučajeva u kojima je radnik laboratorije oboleo od agensa sa kojim je radio, što je još i prilično dobar prosek – oko jedan i po radnik na deset hiljada. Deset od njih se zarazilo bakterijama, a jedan je dobio gljivičnu infekciju. Nijedan slučaj nije završio smrću, i nije zabeleženo prenošenje zaraze na druge ljude. Zaključak istraga je bio da ove infekcije nisu bile izazvane lošom ili oštećenom zaštitnom opremom kao što su pokidana rukavica ili posekotina već, kako je saopšteno, verovatno (naglašavamo „verovatno“ – što znači da zapravo ne znaju) udisanjem rastvora koji su slučajno pušteni. Ovi podaci su izuzetno važni za dalje napore da se laboratorije koje rade sa opasnim materijama učine bezbednijim.

Dr Robin Vejant, jedan od autora studije i direktor odeljenja za retke agense i toksine agencije CDC, zaključio je da je to sve zajedno jedan veliki uspeh, s obzirom da njihov program obuhvata preko 300 laboratorija širom SAD.

Ipak, jednu „sitnicu“ su zaboravili da pomenu. Upravo tokom tog perioda, dr Malkolm Kasabadan, profesor molekularne genetike sa Univerziteta u Čikagu, preminuo je pošto se u laboratoriji slučajno zarazio „oslabljenom“ bakterijom kuge. Ispostavilo se da je dr Kasabadan bio slabog zdravlja, ali svejedno – bio je na poslu i uzrok smrti je bila kuga koju je tamo „zaradio“! Zašto ovaj tragični incident, o kom su u to vreme pisale i gotovo sve novine, nije uključen u studiju – nije jasno. I sama CDC je tada pokrenula istragu, i zaključila da je to bio jedinstven slučaj, jer „oslabljena“ bakterija nikada ranije nije izazvala bolest.

Brus Ivins - autor pisama sa antraksom

Brus Ivins – autor pisama sa antraksom

Zanimljivo je dodati i da u SAD ovu oblast uređuju zakoni donešeni posle serije napada antraksom 2001. godine. Godinama kasnije, ispostavilo se da je Brus Ivins, zaposleni u državnoj laboratoriji za biološku odbranu, poštom slao spore antraksa koje je uzeo sa radnog mesta. Od njegovih „pisama“ je pet ljudi preminulo, a sedamnaest teško obolelo.

Na sve to, Majkl Buhmajer, zamenik direktora Pacifičkog centra za biološku odbranu i nove zarazne bolesti, žali se da je vladina kontrola toliko uzela maha da usporava naučni rad, a da krađe i slučajna puštanja zaraze „nisu tako česta“ kao što se misli. Ali, nije isto kad „nisu česta“ pucanja vodovoda ili nestanci struje, a drugo je ako kuga, antraks, ebola i slično – samo povremeno beže iz laboratorije…

Ako znamo da još hiljade takvih istraživačkih centara postoji u mnogim drugim zemljama, od Kine, Rusije i Indije pa do malih, siromašnih zemalja… pravo je čudo da ebolu ne možete jednostavno da kupite na crnom tržištu.

S.Soćanin