Česnica vodi poreklo iz slovenske starine i vremena kada se pekla na otvorenoj vatri, ili kasnije pod crepuljom

Česnica vuče poreklo iz slovenske starine i vremena kada se pekla na otvorenoj vatri, ili kasnije pod crepuljom

Šta se krije u česnici? Zašto se lomi, a ne seče? Da li je ovaj obredni hleb željeni predznak berićeta i opšteg uspeha u narednoj godini – ili poruka da se njegovim deljenjem sreća prenosi? Kada prestaje da bude običan hleb i postaje deo našeg učešća u Božjem planu

U vreme Božića, kao uostalom i prilikom drugih verskih obreda, često se – na ovaj ili onaj način – pominje hleb. Hleb je u Srbiji dugo unazad sastavni deo obreda za rođenje deteta, krštenje, za ženidbu ili udaju, za posmrtni kult, za kućnu i seosku slavu, za godišnje praznike, poput Božića. Ceo čovekov život zapravo i protiče između dva hleba: pogače za novorođene i one za pokoj duše…

On je važan i moćan simbol života, preobražaja, snage, ali i nesebičnosti, skromnosti; duhovna hrana čije deljenje je čin vere. Za hrišćane, hleb je simbol samog Isusa Hrista.

Tako i na Božić, dan Hristovog rođenja, pre izlaska sunca domaćica mesi obredni hleb, česnicu. Moglo bi da se kaže da je reč o skromnom kolaču, nalik nasušnom hlebu, koji ima simbolično značenje i podseća na noć kada su mudraci došli na poklonjenje; Marija im je ponudila hleb i otuda običaj da se na božićnoj trpezi obavezno nađe česnica. Mesi se od belog brašna, sa osveštanom vodom, kojom se brašno polije kao da se prekrsti, i mašću, bez kvasca. U prošlosti je bilo pravilo da se po “nenačetu” vodu za česnicu namenski ide na bunar ili izvor – u kojima se, po opštem religioznom verovanju, nalaze duše predaka.

Testo se razvlači na tanke listove neparnog broja, odozgo se bode grančicom badnjaka, šara (poželjno bi bilo drenovim ili leskovim grančicama) i u njega stavlja metalni novac.

Znaci berićeta i sreće

Novčići, pritom, mogu da budu razni i različite vrednosti; zlatni (kao simbol zlata kojim je Božje novorođenče darivano), srebrni, ali i najobičniji. Neke porodice čuvaju poseban novčić baš za česnicu. Koriste ga iz godine u godinu, uvek jedan te isti. Jer, parica je tu više kao simbol i poruka, a manje kao vrednost.

Božićna česnica - lomljenje  kolača na Trgu Republike u Beogradu (foto Zoran Jovanović Mačak)

Božićna česnica – lomljenje kolača na Trgu Republike u Beogradu (foto Zoran Jovanović Mačak)

Ponegde se u česnicu, umesto novčića, ili pored njega, stavlja i pokoje zrno svih žita i zrnastih plodova, pšenice ili kukuruza, čak i iverak od lomljenja badnjaka. Važno je ostaviti neki znak koji će biti pronađen kada se česnica podeli. I on će biti znak berićeta i sreće koja se priziva, prenosi, nada da će tokom naredne godine život biti bolji. Poneka domaćica česnicu još i ukrašava orasima i suvim grožđem, jer se tim plodovima pridaje simboličko značenje u smislu opšte plodnosti.

Zato su i rukama brašnjavim od mešenja česnice domaćini u ranija vremena dodirivali voćke, ambare, štale, košnice… Testo od obrednog hleba trebalo je da donese dobar rod tokom sledeće godine. I, pre svega, hleba koga će biti dovoljno za sve.

Kao beskvasna pogača, česnica vuče poreklo iz slovenske starine i vremena kada se pekla na otvorenoj vatri ili, kasnije, pod crepuljom. Po narodnom kazivanju, predstavlja Hristovu ili Božju povojnicu, koja se mesi kao uspomena na rođenje mladog boga, koga su darivali pastiri.

Običaji u vezi s česnicom jasno pokazuju da ona u narodnoj religiji predstavlja useve i da nosi u sebi drevno verovanje da od ovog obrednog hleba zavisi rod, vegetacija, plodnost, napredak u poslovima, zdravlje ukućana i opšte blagostanje, kao i zaštita od svih zlih uticaja.

Naziv česnica, pritom, potiče od staroslovenske reči “čest” (deo, sreća), jer se taj arhaični obredni hleb lomio na delove i od njega je svaki ukućanin morao da pojede parče, jer mu se tako proricala sreća (onaj ko u svom parčetu pronađe novčić imaće svakojaki berićet u narednoj godini; ukoliko se na paricu nahvata više testa, biće više novca i plodova u kući), odnosno na njega je prelazila magijska snaga hleba.

Lomljenje – prisustvo Hrista

Česnica spada u hlebne ili beskrvne žrtve, kao slavski kolač, i njene korene treba tražiti u starozavetnim pričama o prinošenju žrtvi Kaina i Avelja, sinova Adamovih.

- Magijska snaga obrednih hlebova kao žrtvenih prinosaka i njihovo ritualno korišćenje imitativnim putem prenosi se na ukućane, na njive, na useve i plodnost stoke i živine – objašnjava etnolog Ljiljana Radulovački, autorka knjige “Žito i hleb, od zrna do pogače”. – Smatra se da božićna česnica simbolično predstavlja njivu i useve.

Kada svi sednu za prazničnu trpezu, domaćin kuće podiže česnicu. Zajedno s ukućanima okreće je tri puta sleva nadesno. Kada česnica bude prelomljena preko sredine, svima se odlomi komad. Najvažnije je da deo česnice dobije položajnik, a jedan se čuva i za putnika namernika, odnosno odsutnog člana porodice.

Lomljenjem česnice počinje božićni ručak.

A zašto se lomi, a ne seče?

Na Tajnoj (ili Poslednjoj) večeri, Isus je prelomio hleb, blagoslovio ga i dao svojim učenicima, uz reči: “Uzmite, jedite, ovo je telo moje”. Tako im je dao i vino, rekavši: “Ovo je krv moja Novoga zaveta koja će se proliti na mnoge”. Obred, a posebno blagosiljanje hleba i vina, predstavlja produžetak liturgije. Isus ga je često obavljao, pa je i za prve hrišćane “lomljenje hleba” (Dela apostolska, 2:42) predstavljalo prisustvo Hrista; dok je sa druge strane ritual anticipirao mesijansku gozbu i kraj Vremena. Isusove reči otkrivaju i jedno dublje značenje: neophodnost njegove dobrovoljne žrtve kako bi se obezbedio “novi savez”, a kasnija praksa lomljenja obrednog hleba ritualno pričešćivanje njegovim telom i njegovom krvlju.

Mistična snaga obrednog hleba

Tako hleb zemaljski, kad primi priziv Božji, više nije običan hleb, već Evharistija, koju čine dva dara, jedan zemaljski i jedan nebeski, pa tako i naša tela, kroz učešće u ovome, nisu više truležna, jer se – prema Svetom Irineju Lionskom – nadaju vaskrsenju.

U hrišćanstvu, pšenično zrno simbol je večnog života – smrti i vasksresenja. Jer, kada se seje, ono umire i klija, ali iz njega se rađa novi život koji nosi stostruki rod. Mesto u kome se rodio Isus zove se Vitlejem, odnosno Veth-lehem, što znači Dom hleba, jer je Isus, prema Novom zavetu, “hleb istiniti koji silazi s neba i daje život svetu”.

U svakom slučaju, lomljenje i deljenje hleba podseća na milosrđe, samilost i skromnost, a jasno je da smo stalno u iskušenju da na te vrline zaboravimo.

Kao što rekosmo, osoba koja u svom komadu česnice pronađe novčić smatra se posebno srećnom. Veruje se, naime, da će biti pod blagoslovom, pa se upravo njoj poverava početak važnih poslova tokom cele godine. Iz istog razloga stavljaju se u česnicu i drugi “tajni znakovi sreće”, u čemu se jasno odražava izraženo verovanje u mističnu snagu ove pogače, čije se delovanje nastoji preneti na useve, životinje i ukućane (na primer, dren koji se stavlja u česnicu simbolizuje njihovo zdravlje), kao i na svaki posao od značaja za domaćinstvo.

Na taj način je prenošenje mistične snage ovog obrednog hleba ujedno spojeno i sa proricanjem sreće u poslu za svakog člana porodice, zavisno od toga šta će od priloga u njemu pronaći. Ponegde pogaču još i zakite bosiljkom kao biljkom iz “Božjeg vrta” kojoj narodna religija pripisuje veliku zaštitnu i plodotvornu moć, ali i značajno ulogu u kultu mrtvih, leskovom (simbol plodnosti) ili grančicom lovora (simbol pobede).
Osim česnice, za božićne praznike se priprema i mesi i veći broj drugih obrednih hlebova zvanih božićni kolači, a ponegde i “zakoni”, namenjenih domaćinstvu, životinjama, usevima i astralnim telima. Sa “ružom” i reljefnim figurama, često su i mala remek-dela. Pritom se posebna moć i uloga pripisivala upravo ruži – stilizovanom ukrasu na sredini velikog kolača – koja je ostavljana iza ikone kao čuvarkuća. Ponegde su je čuvali do leta i bacali u bunar za vreme suše, njome zalivali bolesne, ponegde je mrvili i stavljali u pšenicu pre setve ili je jednostavno čuvali do sledećeg Božića.

A tada je već bilo vreme da domaćice ponovo porane i sa zorom praznika zamese testo za nove obredne pogače…

Slavoljub Marković