Doček julijanske nove godine, 13. januara, bio je proglašen državnim praznikom, da bi potom bio zabranjen. Što su sankcije vlasti bile žešće, to je narod, u inat vlastima – slavio raskošnije… i tako, sve do današnjih dana

04Srbi su među retkom narodima u svetu koji su stvorili sopstvenu novogodišnju proslavu pa je zato uporno nazivaju Srpskom novom godinom, iako naučnici smatraju da je ona starokalendarska, po računanju vremena koje je ustanovio Julije Cezar, po čemu se naziva ijulijanska. Srpska Nova godina jeste pravoslavna, jer je slave Rusi, Gruzini, monasi na Svetoj Gori, pa čak i pravoslavni Japanci. Ipak, njen smisao je drugačiji jer je od verskog postala nacionalni praznik u međuratnoj Jugoslaviji, u inat vlastima koje su smislile da Srbi treba da prihvateintegralno jugoslovenstvoi njime zamene sopstveni identitet. Još se prkosnije Srpska nova godina slavila u komunističkoj SFRJ, iako su slavljenici, u slučaju da ih ideolološki ispravne komšije prijave, išle pravo na saslušanje u policiju. U najboljem slučaju… Ipak, baš je to davalo čar slobodarstva i nepomirljivosti s diktaturom pa se zbog proslavljanja Srpske nove godine i rado i često rizikovalo.

Baš zato, kad je ovaj praznik kasnih devedestih postao dozvoljen, čak i po volji vlastima, oduševljenje za njega je malo splasnulo, pa se praznovao skromnije. Međutim, kako je globalistički pritisak počeo da raste i Srpska nova godina je ponovo dobila na popularnosti.

Akcija i – reakcija

Da bi se ova neobična priča razumela, moramo da se vratimo u 16. vek kad papa Grigorije reformiše kalendar, koji prihvata ceo katolički Zapad. Ovaj papski kalendar, nazvan gregorijanski, pravoslavne zemlje naravno nisu prihvatile i nastavile su da računaju vreme po starom julijanskom kalendaru, koji su smatrale verodostojnijim jer je važio u vreme Isusa Hrista.

Kako je osmansko carstvo sve više potiskivano sa iz Evrope a nauka, komunikacije i privredna razmena napredovale, sve češće se postavljalo pitanje usklađivanja kalendara, iz praktičnih razloga. S tim obrazloženjem je i Kraljevina SHS za vancrkvene svrhe usvojilanovigregorijanski kalendar. Srbima to nije smetalo. Štaviše, tad se Srpska pravoslavna crkva zalagala za usklađivanje kalendara, pa je za rešavanje ovog problema angažovala velikog naučnika Milutina Milankovića. Srbima nije smetalo ni što zapadna jugoslovenska braća slave Božić ranije, niti što njima i partnerima iz inostranstva čestitaju Novu godinu po gregorijanskom kalendaru. To se radilo još od vremena kad je Knjaz Miloš izborio autonomnu Srbiju i u njoj uveo taj lep običaj građanske pristojnosti. Međutim, Srbi su postali vrlo sumnjičavi prema gregorijsnakom kalendaru 1923. kad je iz Zagreba zvanično poručeno da pravoslavna slavlja štete privredi i trgovini. Sugerisano je da pravoslavci treba da slave Božić istog dana kad i katolici.

Philips Trece oko Trgovinsko-obrtnička komora iz Zagreba podnela je 12. februara 1923. predstavku Ministarstvu socijalne politike o potrebi izjednačenja kalendara s obzirom na štete koje po privredu proizvodi slavljenje verskih praznika po dva kalendara. Komora je smatrala da bi izjednačenje kalendara uticalo i na smanjivanje verskih razlika u zemlji. Protivnici promena u Pravoslavnoj crkvi plašili su se prelaska na novi kalendar zbog unijaćenja navodi istoričar dr Radmila Radić.

Isti zahtevi su stizali iz hrvatskih gradova gde su bili jaki centri monaškog reda franjevaca, nosilaca ideje da u Hrvatskoj i BiH nema srpskog stanovništva, već samo popravoslavljenih Hrvata, koji treba da se vrate iz šizme pravoj veri i hrvatskoj naciji. Nametanje kalendara počelo je da liči na krstaški rat.

Iz inata

Čašu je prelio zahtev tadašnjih novokomponovanih srpskih bogataša – ratnih profitera, koji su tražili da se kalendar dodatno podesi u njihovom interesu tako da i Božić i Uskrs padaju uvek u dane vikenda, da ne bi imali gubitke zbog praznika.

Takav beskrupulozan pritisak je Srbe toliko iziritirao da su 1923. starokalendarsku, julijansku Novu godinu počeli da praznuju kao srpsku iopozicionui to što javnije i prkosnije, iako nije bila državni praznik.

Doček Srpske nove godine 1923. u  beogradskoj "Kasini"

Doček Srpske nove godine 1923. u beogradskoj “Kasini”

Štaviše, pominjanje Srpske nove godine i tada je moglo da napravi problem slavljenicima jer je kralj Aleksandar Karađorđević ustavom 1921. zabranio proslave splemenskimobeležjima, što se u praksi odnosilo uglavnom na Srbe. Beograd je kao i obično bio nosilac slobodarskog duha pa je prvu proslavu Srpske nove godine organizovala prestoničkaKasina. Već sledeće godine pridružile su joj se kafane, bioskopi, domovi ratnika-invalida širom Srbije u kojoj je buknulakalendarska buna.

Dnevni listovi su 1. januara po julijanskom, odnosno 14. po zvaničnom gregorijanskom kalendaru bili krcati malim oglasima u kojima se čestitala Nova godina. Čestitke su između ostalih redovno slali i Hotel Pariz iz Kraljeva, krojač Branko S. Milanović iz Zemuna, fabrikant kafe Sava Đorđević koji naglašava da je Jermenin, apotekar Danilo Aleksić iz Kuršumlije…

Tako je palo u zaborav da čestitanje građanske Nove godine u stvari nije bila nikakva novost u Srbiji. Ovaj praznik se pojavio i uvrežio paralelno s formiranjem obnovljene države i građanske klase.

S novom godinom probudio se kod nas društveni život. Veselja započinju, prijatelji se sastaju u privatnim društvima, vesele se i u prijatnoj zabavi provode. Kud god da se okreneš, od svuda ti svirka uši zaglune preneo je novogodišnju atmosferu 1. januara 1847. godine, po julijanskom kalendaru, reporterSrbskih novina.

Ukazom kneza Aleksandra Karađorđevića 1850. Nova godina je uvrštena u državne praznike. Tako su novine 1. januara, 1851. izveštavale o veselom dočeku u beogradskom visokom društvu.

Sinoć, uoči Nove godine, a po zaključeniju stare gospodin rusko-imperatorski konzul u Beogradu, g. đeneral Levšin davao je u svome konaku večernju zabavu na kojoj je najotmenije društvo prisustvovalo. Kako sat izbije dvanaest, domaćin napi svojim gostima zdravicu pozdravljajući ih sretnim novim letom izvestio je reporterSrbskih novina.

Svi su sumnjivi!

Veselom građanskom prazniku crkva se nije protivila jer je u to vreme božićni post već prošao. Naime, državni kalendar Kneževine a zatim Kraljevine Srbije bio je julijanski pa je Badnji dan slavljen kad mu je i vreme, 24. decembra stare godine, a sledio je porodični praznik Božić u sledeća tri dana. Dakle, isto kao i kod katolika i protestanata, s tim što je gregorijanski kalendaržurio13 dana. Problem je nastao uvođenjem u službenu građansku upotrebu gregorijanskog kalendara, dok je crkveni ostao julijanski, pa je pravoslavni Božićpo novomslavljen 6. januara što je Srbe stavljalo u iskušenje da prekinu post zbog proslave Nove godine. Međutim, ni to nije bio nerešiv problem, koliko upornost jugoslovenskih vlasti da se ukinu srpski nacionalni praznici. O tome govori podatak da je 1928. čak zabranjeno srpskim udruženjima da organizuju proslave godišnjicu proboja Solunskog fronta! Vlasti su insistirale da je taj podvig izvela jugoslovenska vojska, iako Jugoslavije u tom trenutku još nije bilo ni na vidiku, a Srbi su u Velikom ratu često borili protiv budućejužnoslavenske braćekoja im je okupirala zemlju u austrougarsim uniformama.

Oglasi u novinama - pozivi za doček, čestitanja i poslovni oglasi...

Oglasi u novinama – pozivi za doček, čestitanja i poslovni oglasi…

Iako je otvoreni hrvatski separatizam i antijugoslovenstvo bio očigledan još pre stvaranja zajedničke države, propagandna mašina kralja Aleksandra je insistirala isključivo na ukidanju tradicija Srbije, da bi od Srba postali Jugosloveni. Početak Drugog svetskog rata pokazao je da je eksperiment propao, na štetu Srba. Posle rata Jugoslavija je obnovljena, voljom velikih sila. Brozov režim je radi stvaranja svetlije budućnosti najstrože zabranio proslavljanje Srpske Nove godine. Prema svedočenju savremenika čak i ljudi rođeni 13. januara bili sumnjivi ako obeležavaju rođendan baš tognepristojnogdana. U Arhivu Jugoslavije postoje dokumenti kojima se striktno naređuje da se novogodišnji pokloni povlače iz prodaje u vreme verskih praznika. To nije važilo za katolički Božić, jer je prethodio internacionalnoj proslavi Nove godine, već samo za pravoslavni Božić i Mali Božić srpsku Novu godinu. Postojala je i striktna naredba da 13. januara kafane moraju da se zatvore najkasnije do 22 sata. Ipak Srbi su nastavili da je slave, krišom i iz inata, kao slobodarsku i patriotsku tradiciju. I tako, do današnjih dana…

Kako je četvrtak postao petak

Odjek kalendarskih eksperimenata čuo se 1945. i iz Bileće, gde je od pamtiveka, gradski pazarni dan bio četvrtkom, zabeležio je Momo Kapor. Po obližnjim selima niko nije govorio:Hoćemo li na pazarni dan u Bileću, nego samo: “Oćemo li u četvrtak dolje?” Situacija se promenila dolaskom Brozovog režima.

nova-godina 1945 Pazarni dan četvrtkom bio je petsto godina pod Turcima, pa onda pod Austrijom, pa za vreme Kraljevine Jugoslavije, pa dok je trajala italijanska okupacija, a onda nemačka, da bi se prvog dana nakon oslobođenja odlučilo na najvišem mestu u opštini da se raskine sa tradicijom i da se okrene novi listzapisao je Kapor. Predsednik opštine, tako, odluči da se najpre promeni najteža i najsudbonosnija stvar za novi poredak da pazarni dan više ne bude četvrtkom, što nas veže za feudalnu i buržoasku tradiciju, nego da bude u petak, i tako bi. Na bilećku pijacu izađe dobošar Meho, koji je imao najjači glas u čitavom kraju, i zabubnja po dobošu, što je tada bio jedini hercegovački Internet.Ćuj i poćuj narode, zagrme kad se okupiše ljudi, Došo aber od narodne vlasti, da ćetvrtak nije više u ćetvrtak, nego da je ćetvrtak u petak i da se toga svako mora strogo pridržavati!”

Boris Subašić

(Tekst je zaštićen Zakonom o autorskim pravima i nijedan njegov deo ne sme se reprodukovati bez dozvole)