Svedočanstvo izlečenog objavljeno u Trećem oku – Kostadin Stojanović iz Valjeva izlečio se od raka debelog creva uz pomoć petroleja, a svoje iskustvo podelio sa našim čitaocima (tekst objavljen 2006-te godine)

Lekari ga otpisali, izlečio se sam -  Kostadin Stojanović

Lekari ga otpisali, izlečio se sam – Kostadin Stojanović

Valjevac Kostadin Stojanović (1924) već punih 13 godina živi svoj drugi, izboreni život. Prvi je „skončao“ sada već davne 1993. godine, kada su mu saopštili da boluje od neizlečivog raka debelog creva, koji je zašao u svoju drugu fazu. Hladno su mu tada saopštili da su mu „dani odbrojani“, a sve preko toga je samo čist ćar. Kostadin se suočio sa stvarnošću i počeo da se oprašta od najbližih. Ali, njegov prvi komšija došao je da ga poseti u bolnicu, i doneo mu da čita Treće oko…

U Trećem oku Kostadin je našao tekst u kome nemačka lekarka, takođe obolela od raka, piše kako se potpuno izlečila petrolejom.

- Neko vreme imao sam jake bolove u celoj trbušnoj šupljini. U bolnici na Bežanijskoj kosi (Stojanović je tada živeo na Novom Beogradu) lekar je zbog „zatvora“ odmah posumnjao u probleme sa debelim crevom. Do dubine od 20 santimetara, koliko je mogao da pregleda, nije bilo znakova oboljenja. Bolovi su, međutim, bili sve neizdržljiviji pa sam i sam počeo da mislim na najgore. Sledeći pregled bio je zakazan u „Dr Dragiše Mišovića“.

Skoro siguran da me snašla neizlečiva boleščura rekao sam to doktoru. I nalaz je, nažalost, pokazao da sam bio u pravu.

Kao iskusan i izuzetan stručnjak dr Vlada Đukić odmah je predložio hiruršku intervenciju, računajuči da je maligni tumor u drugoj fazi i da još organizam nisu zahvatile metastaze.

Sve je zabeleženo u dnevniku...

Sve je zabeleženo u dnevniku…

- Dr Đukić me prvi put operisao u Urgentnom centru, na Prvoj hiruškoj, 1993. godine. Pošto je sve bolesno odstranjeno, predložena mi je terapija zračenjem i citostaticima, kao kod svih bolesnika koji boluju od malignog karcinoma. Ni sam ne znam zašto, ali ja nikako nisam pristajao na zračenje. Činilo mi se da je to samo nepotrebno mučenje, a ionako sam bio ubeđen da je skori kraj moja jedina neminovnost. Naravno, suočen sa smrću, počeo sam da „vraćam film“, da se prisećam nimalo lakog života. Sa 17 godina otišao sam u partizane, i kao zarobljenik deportovan u Norvešku u logor. Od 6.500 zarobljenika kući nas se vratilo tek 1.200, a od toga više od 1.000 već je pomrlo. Ja onda pomislim, dobro sam i doživeo 69. i neću da se svesno izlažem tom teškom i neugodnom lečenju. Uostalom, i moja žena je već pre toga umrla u mukama od raka, pa neka bude kako biti mora – priča Kostadin.

Pomiren sa sudbinom, on je odlučio da iz bolnice ode kući i čeka sudnji dan.

- Nije prošlo mnogo vremena kada su metastaze počele da se šire po mom organizmu. Dr Đukić mi je saopštio da je neophodna i druga operacija. Već 16. marta 1994. ponovo sam se našao pod hirurškim nožem. Neposredno posle operacije u vizitu je došla doktorka čijeg se imena ne sećam. Pogledala je istoriju moje bolesti i potpuno hladne glave, bez da je i trunku promenila izraz na svom licu, rekla mi – Vama je ostalo još pet, šest dana života. Ne treba Vam nikakav lek! Bio sam šokiran, ali sam shvatio da u nestašici najosnovnijih medicinskih potrepština, usred sankcija, valja sačuvati lekove za onoga ko ima šanse. Ipak, kada je ujutro došla „velika“ vizita, sa glavnim doktorom, ispričao sam mu kakav je stav pomenuta doktorka zauzela prema meni. On je dežurnu sestru upitao o kojoj se doktorki radi, i više onako za sebe, poluglasno komentarisao – E, nije trebalo to da kaže!

Toga momenta, kaže Kostadin, bilo mi je jasno da moj život „visi o koncu“. I pošto je prethodno odlučio da odustajanjem od terapije pomogne svom skončanju, poželeo je da se oprosti od svojih najbližih, prijatelja i komšija. Posle nekoliko dana, došao je da se oprosti od njega i prvi komšija. I pružio mu u ruke Treće oko. Čekajući „onaj čas“, Kostadin je mirno listao časopis. I odjednom ugledao dramatičnu ispovest nemačke lekarke….

Petrolej kupljen u farbari

Petrolej kupljen u farbari

- Žena, i to još doktorka, lepo kaže da je rak izlečila pijući petrolej. Pa, kad je već tako jednostavno spasla svoj život, što ne bih i ja probao. Petroleja ima u svakoj prodavnici u Srbiji, a ima tu i neke simbolike. Em se ne umire od njega, em daje svetlost – pomislio sam i odlučio. Piću petrolej i vodiću dnevnik, baš da vidim hoće li i meni pomoći.

Sa terapijom koju je samom sebi odredio, Kostadin Stojanović počeo je 5. maja 1994. Tačno 45 dana svakoga jutra ispijao je trećinu sadržaja čašice za rakiju petroleja. Prvog jutra naježio se od same pomisli da ta žestoka tečnost može da napravi haos u njegovom ionako „načetom“ i izmučenom telu. Kada je video da se nije dogodilo ništa strašno, druga je već išla lakše. Posle treće više nije ni razmišljao.

- Detaljne analize, u međuvremenu, pokazale su da u mom organizmu nema više ni traga te opake bolesti. Ni tamo gde se pojavila, ni na nekom drugom mestu. Kada sam izašao iz bolnice urednim životom i pažljivom ishranom vratio sam se u „normalu“. Ali, pošto sam srčani bolesnik i „šećeraš“, a to znači u stalnoj opasnosti, preselio sam iz Beograda u Valjevo. Za svaki slučaj, kad dođe sudnji čas da sam na rodnoj grudi. Živeo sam sa trećinom creva do pre godinu dana kada su opet počeli da me muče „zatvori“. Pregledom je pre tri meseca ustanovljeno da na istom mestu s kog je u prethodnim operacijama odstranjen tumor imam zadebljanje od pet do šest santimetara. Ali, ovoga puta doktor je rekao da operacija nije moguća. I dao mi neku tečnost, tek da mi pomogne u čišćenju creva – priča Kostadin.

Dijagnoza - izlečen

Dijagnoza – izlečen

Iako tvrdi da više ne postoji nijedan razlog zbog koga bi trebalo dalje da živi, jer ima 83 godine, Stojanović je i ovoga puta učinio „na svoju ruku“. Zaboravio je na prepisani lek i ponovo počeo da pije petrolej. Ovoga puta, kako tvrdi, ne da odloži neizbežnu smrt, nego da olakša muke.

- Od 18. maja pet jutara zaredom ispijao sam po kafenu kašičicu petroleja. Posle sam, pošto sam „navikao“ organizam, sve do 6. juna pio po supenu kašiku spasonosne tečnosti. Do desetog pijenja bilo mi je jako loše, i pomislio sam da je to početak kraja. Ali, evo sada mi je sasvim dobro, samo imam teške probleme sa nogama. Šećer mi uništio cirkulaciju. Istina, pijem i čaj od sibirske gljive kombuhe, još od prve operacije kada mi je ovaj prirodni lek doneo jedan lekar, sin moga prijatelja. Pa dok izdržim… Nemam više rašta živeti, a neću više ni da opterećujem porodicu svog unuka s kojom živim. Istina, radujem se svom praunuku, i on mi daje snagu, ali bilo je prekoviše muke i dosta trenutaka za pamćenje…

Nada Grujić-Lazić

Stojanovićevi aduti - gljiva kombuha i Treće oko

Stojanovićevi aduti – gljiva kombuha i Treće oko