Veliki krsZašto planinska oblast oko Velikog krša slovi za srpski “Bermudski trougao”. Mnogi smatraju da je veliki pisac Tolkin u svojim romanima opisao surove planine nalik Velikom kršu i duboke klisure nalik obližnjoj Gornjačkoj – što nije slučajnost. Ovaj prostor je 1944. bio poprište strašnih bitaka, baš kao u delima epske fantastike, a posle konačne pobede ljudi nad čudovištima – ostao je mit o izgubljenom blagu

Veliki krš je monumentalni planinski bedem u blizini Bora čiji se goli vrhovi gotovo vertikalno dižu, kao red oštrih zuba, visoko u nebo. Naučnici i vazduhoplovci su u slučaju ovog monumentalnog krečnjačkog grebena, često nazivanog srpski Alpi, saglasni s pripovedačima legendi i tragačima za blagom koji im pripisuju mističnu hirovitost i surovost.

Veliki krš i Goli krš razdvojeni su uskom dubodolinom

Veliki krš i Goli krš razdvojeni su uskom dubodolinom

Veliki krš i Goli krš (naspram njega) razdvojeni su uskom dubodolinom i naučnici ih svrstavaju u najstarije planine sveta, jer su sazdane od stena koje su se prve hladile na još mladoj i užarenoj planeti Zemlji. Taj duboki sloj star 277 miliona godina docnije se izdigao tokom strahovitih tektonskih promena. U dobu krede, pre oko 146 miliona godina, počelo je veliko nabiranje tla i nazubljena oštrica Velikog krša pocepala je gornje slojeve Zemljinog omotača izdižući se u iz dubina preistorijskog mora koji se ovde nalazio. Erozija je dugo spirala kilometarske slojeve mlađih slojeva zemljine kore sa Velikog krša, nekadašnjeg morskog grebena, od koga je ostao samo deo sazdan od stena starijih od Stare planine. Na obližnjem Stolu još ima očuvanih okamenjenih naslaga iz preistorijskog mora, pa i na visinama iznad 1.000 metara naučnici danas nalaze fosile iz preistorijskih dubina.

Grupa planinara iz Zaječara, Majdanpeka i Bora

Grupa planinara iz Zaječara, Majdanpeka i Bora

Vazduhoplovci ovu planinsku oblast Istočne Srbije izbegavaju od rane jeseni pa sve do kasnog proleća, iako nije reč o izuzetno visokim vrhovima. Vrh Velikog krša je visok “samo” 1. 148metara, a Stol, zatupasti vrhunac Golog krša 1. 156m, što ne bi trebalo da bude problem za moderne letelice.

Međutim, zbog ovdašnje jedinstvene, izuzetno oštre i nepredvidive mikroklime, ova planinska oblast slovi za svojevrstan “Bermudski trougao” od 1967, kada se na Velikom kršu desio najtajanstveniji jugoslovenski avio udes. Avion je udario u niži deo Velikog krša i poginulo je šest inženjera mariborske „Hidromontaže“, graditelja hidroelektrane Đerdap Jedan, novinar koji ih je pratio i pilot. Ova nesreća izazavala je, zbog neubedljivih zvaničnih objašnjenja, stvaranje brojnih teorija zavere.

Munjevito zaleđivanje

Istoričar vazduhoplovstva Velibor Vukašinović, vrsni pilot i član evropskih institucija za bezbednost civilnog vazdušnog sabraćaja, tek posle gotovo pola veka otkrio je šta se zaista desilo nakon što je mali “Hidromontažin” avion poleteo 11. oktobra 1967. sa improvizovanog aerodroma u Kladovu prema Sloveniji.

– Mali ruski klipni avion “pčelka” je iz nepoznatih razloga ušao u dubodolinu između Golog i Velikog krša, gde je vladala slaba vidljivost i rasprsnuo se o stene – navodi Vukašinović. – Tek sledećeg dana vojni helikopteri uspeli su da uoče ostatke. Nije bilo jasno zašto pilot nije pratio tok Dunava koji je odličan orijentir, čak i kad je vidljivost smanjena. Još manje je bilo razumljivo zbog čega nije podigao avion i izašao iz dubodoline između Golog i Velikog krša u koji je udario. Danas znamo najverovatniji odgovor: trenutno zaleđivanje elisa i delova letelice bez kojih nema uzgona. Docnije su to, na sreću, otkrili i preživeli piloti helikoptera koji su bili angažovani zbog kidanja kablova i padanja dalekovoda.

Najstarije planine sveta – na visinama iznad 1.000 metara naučnici i danas nalaze fosile iz preistorijskih dubina

Najstarije planine sveta – na visinama iznad 1.000 metara naučnici i danas nalaze fosile iz preistorijskih dubina

Dugo je bila strogo čuvana tajna da pilot JNA koga je slovenačko preduzeće angažovalo nije poznavao ni upravljanje civilnom letelicom, ni meteorološke fenomene oko uskog planinskog bedema Velikog krša. On se prostire 19,5 km u pravcu jugoistok-severozapad i bio bi prirodni vetrozaštitni pojas Timočke krajine da se na njemu ne nalazi planinsko sedlo Vratnice, kroz koje duva „promaja“. Tu nastaje izuzetno snažan i hladan vetar zvani gornjak koji struji između hladnih karpatskih prostora i Braničeva kroz Gornjačku klisuru. Jedan krak te ledene vazdušne reke fijuče i ubrzava dolinom između Velikog krša i Stola. Tu se iznenada stvaraju oblaci koji smanjuju vidljivost, a zbog pothlađenja čak i obična magla, a kamoli kiša munjevito ledom okivaju letelice.

Helikopteri koji se zalede ostavljaju se na licu mesta do lepog vremena da se otope, jer ništa drugo ne može da se uradi na ovoj surovoj klimi – kaže Vukašinović.

Meteorolozi potvrđuju da su planine koje okružuju Bor prirodni fenomen, prostor s najvećom tačkom zaleđivanja u Evropi, iako postoje mnogo hladnije oblasti s neuporedivo više snežnih padavina. Naime, ledeni vetar koji odvodi toplotu, tehnički posmatrano, radi na istom principu kao zamrzivač i za tili čas pretvara i najtanji sloj vlage u ledeni pokrov, iako temperatura nije izuzetno niska. Ovaj fenomen je razlog zbog koga na planinama oko Bora kablovi dalekovoda često pucaju zbog nataloženih ledenica, a često pod teretom leda padaju i celi dalekovodi.

Zbog zaleđivanja su “potkresane” i krošnje visokih bukava na Velikom kršu, čije debele grane po velikoj hladnoći postaju krte kao staklo i snažan vetar ih lako lomi. U munjevito zaleđivanje neposredno su se uverili i članovi neuobičajenog zimskog planinarskog pohoda koji su nosili fotoaparate. Po ulasku iz osunčanog dela grebena u senku šume laka maglica na objektivima pretvorila se u mikronski tanku, ali vrlo tvrdu ledenu koru na staklu. Grupa od dvadesetak planinara iz Zaječara, Majdanpeka i Bora uspon je počela na planinskom prevoju Cepe kroz zaleđeni sneg koji je zaslepljujuće iskrio milionima zvezdica. Tamo gde su smetovi bili izloženi udarima vetra pokorica je bila toliko čvrsta da je izdržavala korake razvučene kolone, u kojoj je bilo i planinara težih od 100 killograma. Tamo gde vetar nije sabio sneg propadalo se u smetove do pojasa i podizali su se šušeteći oblaci neobično velikih snežnih kristala nalik zrncima šećera.

U neljudskim uslovima

Niži deo deo Velikog krša obrastao je vegetacijom čiji veliki deo čine prastare endemske, jedinstvene vrste kojih na drugih mestima nema. Po mišljenju nekih britanskih istraživača, autora dokumentarnog filma “Divljina Balkana”, planinska Srbija je bila inspiracija i Tolkinu, piscu “Hobita” i “Gospodara prstenova”. U naučnoj biografiji tog izuzetnog lingviste i poznavaoca evropske mitologije zabeleženo je da je naučio i služio se srpskim jezikom, a pretpostavlja da je želeo da upoznao našu epsku poeziju i legende u izvornom obliku. Zato neki istraživači Tolkinovog dela obrise Đeradapa, Velikog krša i okolnih ogranaka Karpata u Srbiji prepoznaju na mapama Tolkinovog izmaštanog Srednjeg sveta.

Pogled kroz oblake prema Rtnju

Pogled kroz oblake prema Rtnju

Ovaj prostor je 1944. bio poprište strašnih bitaka, baš kao i u remek-delima epske fantastike koje je Tolkin pisao tokom Drugog svetskog rata. Veliki pisac je opisao surove planine nalik Velikom kršu i duboke klisure nalik obližnjoj Gornjačkoj koje su bile, na početku, mesta gde su sile zla dovodile robove da rade u dubokim rudnicima i topionicama, a zatim se na istim mestima ratna sreća preokrenula i dovela do konačne pobede ljudi nad čudovištima. Baš kao u epskoj priči, nemački okupatori su u borskom basenu okruženim vencem surovih planina još od 1941. neprestano držali 30.000 radno sposobnih logoraša. U neljudskim uslovima, oni su iskopavali rudu bakara i zlata, ali i ukopavali podzemene gradove u dubinu stena Gornjačke klisure. Malo poznati opisi njihovih patnji i sužanjstva otkrivaju veliku smrtnost robova Trećeg rajha, zbog čega su neprestano dovođeni novi.

Bor, najbogatiji evropski rudarski basen bakra i zlata, nemilosrdno je pljačkan sve do septembra 1944, kada su desantne jedinice Crvene armije prešle Dunav kod Vajuge i zauzele vermahtovu “Otpornu tačku Gvozdena vrata” u Đerdapu.

Tad su nacisti u Istočnu Srbiju počeli da dovode najbolje raspoložive jedinice, pokušavajući da zaustave sovjetski prodor ka moravsko-vardarskoj dolini. Prva brdska divzija, oklopna divizija “Brandenburg”, 7. SS divizija, folkdojskčerska divizija “Princ Eugen” poznata po zločinima, borbana grupa “Fišer” nagomilale su se na planinama koje su postale poprišete izuzetno krvavih, ali malo poznatih, bitaka.

Kad je postalo jasno da crvenoarmejci ne mogu biti zadržani, elitna nemačka brdska pešadija je zaposela Veliki krš kao poslednju liniju odbrane saobraćajnice u dubodolini ispod njega. Tuda su se iz Bora povlačili vojnici Trećeg rajha prema Gornjačkoj klisuri noseći poslednje istopljene zlatne poluge, a sa sobom su vodili 3.000 logoraša, mađarskih Jevreja. Pošto su u borbama ostali bez većine vozila, Nemcima su opljačkani dragoceni teret vozile zaprege i ljudi koji su mogli da prođu planinskim putevima oštećenim diverzijama. Ovdašnji gorštaci zapamtili su da je jedna nemačka grupa, zajedno sa nekoliko kamiona koji su nosili zlatne poluge, ostala odsečena i nastavila pokušaj proboja pešice, pošto je prethodno zakopala zlato. Za tim blagom se i danas uzaludno traga u celoj planinskoj oblasti oko Velikog krša.

Tekst i foto: Boris Subašić