Žrnov snimljen nekoliko dana pre miniranja

Žrnov snimljen nekoliko dana pre miniranja

Zbog čega je kralj Aleksandar srušio jedan od najznačajnijih spomenika srpske srednjovekovne kulture i zašto je verovao najljućim neprijateljima Srbije i Jugoslavije. Zvuči neverovatno – masoni iz predratne vlade zadržali položaje i u Titovoj vladi

 

 

Avala je “jedva” planina. Tek malo je nadmašila 500 metara nadmorske visine, odnosno uslove da više ne bude brdo, ali to je bilo dovoljno da ostane toliko važna i dominirajuća nad glavnim gradom Srbije i, nekada, Jugoslavije.

Vekovima je bila zaštitni znak Beograda, pa je to i danas. Bez obzira na civilizacije i vladare koji su bili gospodari grada, ona mu je bila neka vrsta “kapije”. Ali baš kao što ovaj grad podseća na “kapiju Evrope”, tako Avala asocira na kapiju Beograda.

Baš na tom mestu, na vrhu Avale, dogodilo se nešto što smo želeli da razotkrijemo, a potom i protumačimo…

Avala svojim izgledom podseća na piramidu. Njeno ime, nastalo je od turskog “havala”, što bi trebalo da obeleži branu, “prepreku, pregradu, mesto ili objekat koji ima pod sobom vidik koji dominira okolinom”. Ali je, takođe, sigurno da su na njenom vrhu često bivali oni koji su pravili utvrđenja baš zarad očuvanja grada na ušću Save u Dunav. Najzad, tu je bilo utvrđenje i Porče od Avale, a srpski grad Žrnov, koji se nalazio na njenom vrhu, ostao je zabeležen kao veoma važan još u srednjem veku.

Ustaša kao srpski ideolog?

Možda je bolje vratiti se suštini našeg istraživanja, jer je baš takva kakva je bila, Bogom dana, Avala mogla da posluži masonima za interesantnu simboličku igru u “predvorju” Beograda. Oni su, a to nije tajna, umeli u mnogim svetskim prestonicama da ostave svoj trag, a taj običaj je i danas najviše uvrežen u Sjedinjenim Američkim Državama. SAD su bukvalno krcate simbolima slobodnih zidara, a masoni su ih, dabome, ostavljali upravo na kapitalnim zdanjima.

Piramida je, podsećamo, veoma važan simbol masonske ikonografije jer slobodni zidari se često oslanjaju na tradiciju antičkog graditeljstva, pogotovo na sedam svetskih čuda. Tu postoji i mnogo značajnija vezanost još za stari Egipat i njegovu građevinsku tradiciju, pa čak i za one kulture koje su joj prethodile, ili se uplitale u istoriju ove veoma istaknute države starog sveta. Pogotovo je važna zarubljena piramida koja na vrhu, kao centralnom mestu, podrazumeva prostor za “oko svevideće”, jedan od osnovnih simbola u slobodnih zidara.

Avala je trebalo da bude upravo takva…

Uz pomoć i podršku prijatelja, tražio sam vezu ove planine i simbola koji podrazumeva piramida u masonskoj ikonografiji. Trebalo nam je malo vremena, ali na kraju priče mislim da ne samo da smo je našli, nego nam je bilo potrebno neko vreme da shvatimo koliko je očigledna, a o tome bezmalo niko nije pisao; u javnosti je nisu pominjali čak ni oni koji slove za poznavaoce istorije. Na putovanje ka Avali potaklo nas je razmišljanje Predraga Batinića, koji je pretpostavio da postoji veza između jednog spomenika na Avali i još jednog u Beogradu. Posle razgovora s njim sve je delovalo logično, ali previše jednostavno da bi toliko dugo građanima Srbije bilo potpuno nepoznato.

Delo Ivana Meštrovića

Delo Ivana Meštrovića

Autor spomenika Neznanom junaku je Ivan Meštrović, što dobro upućenima već dovoljno govori, a za one koji to nisu, poznati vajar je bio i – uvaženi mason. Veoma cenjen u Kraljevini Jugoslaviji, a na osnovu ponašanja i stavova kralja Aleksandra Karađorđevića prema njemu, bio je i jedan od onih u koje je vladar imao ogromno poverenje.

Upravo je Ivanu Meštroviću bila poverena gradnja nekoliko kapitalnih spomenika koji su obeležili ne samo ondašnji Beograd, već i predratnu Kraljevinu. Značajno je to da je upravo Ivan Meštrović bio jedan od rodonačenika rasturanja bivše države, a da je njegov sin Mate bio i duhovni pratilac oca, budući da je bio jedan od vođa ustaške emigracije. Ivan Meštrović je tokom Drugog svetskog rata otvoreno komunicirao sa Antom Pavelićem, vođom ustaške ideje, dok je Mate ostao veran istim principima.

Uništavanje srpske istorije

Meštrović je u Srbiji (!?) imao odrešene ruke, novac i moć da svoje ideje sprovede u delo. Činjenica je da se i sam kralj Aleksandar duboko slagao s tim. U protivnom, došlo bi do nesuglasica, a kralj je imao vlast kojom je znao takve nesuglasice da spreči. Uz dogovor je postojao i način – plan na koji će biti podignut spomenik Neznanom junaku, ali tako da prikrivena masonska simbolika ostane velika tajna za laike, ali i dalje snažan razlog da ovde dolaze ljudi na poklonjenje nepoznatom koji je u Prvom svetskom ratu izgubio život braneći domovinu.

Kada je donesena odluka da se posmrtni ostaci neznanog junaka sahrane kako je to red nalagao, uz dužne počasti, predsednik odbora bio je ondašnji predsednik Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije, dr Ivan Ribar. Interesantno, kada je bio okončan Drugi svetski rat i takozvana “narodna revolucija” koja je donela potpuno novi režim na teritoriju Jugoslavije, na mesto predsednika Skupštine DFJ ponovo je izabran dr Ivan Ribar.

Doktor Ivan Ribar je bio mason.

Zanimljivo je i to da je i taj prvi spomenik, koji je bio nad posmrtnim ostacima neznanog junaka, mogao da se dovede u vezu sa masonskim simbolima…

Iako je posvećen nekom nepoznatom ratniku, napravljen je tako da asocira na piramidu, što još jednom potvrđuje pretpostavku da je sve ovo bilo deo masonskog “potpisivanja”.

Tone eksploziva i nekoliko dana bili su potrebni da nestane biser srpske istorije

Tone eksploziva i nekoliko dana bili su potrebni da nestane biser srpske istorije

Mnogo puta pomenuta reč “piramida” imala je jasno mesto i u Meštrovićevoj ideji. Naime, od 1934. do 1938. godine trajali su obimni radovi na izgradnji novog spomenika. Ali, da bi Avala potpuno poprimila oblik piramide, odnosno da bi dobila jasno masonsko obeležje, morala je da bude zarubljena na vrhu. Samo na tom mestu mogao je da bude podignut spomenik. A da bi to bilo realizovano, morala je da bude uklonjena jedna značajna prepreka – utvrđeni srednjovekovni grad Žrnov. Vojska Kraljevine Jugoslavije dobila je delikatan posao – da staru građevinu, inače biser srpske istorije, eliminiše sa vrha planine. Oficiri i vojnici brzo su izvršili zadatak i planinom su odjeknule snažne eksplozije, a drevni grad pretvoren je u gomilu kamenja. Tek posle toga mogli su da otpočnu obimni radovi na izgradnji novog spomenika. Kamionima su dugo odvoženi kamenje i šut, dok je istovremeno bio pravljen prilaz budućem monumentu. Brojni vojnici godinama su Meštrovićevu ideju pretvarali u delo, dok Žrnov nije nasilno “prekomandovan” u zaborav.

Sada Meštroviću ništa više nije stajalo na putu ka realizaciji njegove zamisli.

Vesnik pobede ili poraza

Nije važno samo to što je morao da zauzme sam vrh planine, već i to što je odlučio da “dopiše” planirane simbole kako bi njima obeležio ceo grad. Ovog puta tragao je za vezom kojom bi pokazao jednu vrstu tajne dominacije svoje ideje prestonicom, a koju bi mogli da razumeju samo njegovi istomišljenici. To nije neobično kod masona, naprotiv, to je jedan od načina na koji masoni međusobno komuniciraju, ističući značaj slobodnog zidarstva, ali tako da laicima, odnosno “profanima” to ne privlači pažnju.

Masonska ikonografija na dolaru

Masonska ikonografija na dolaru

Možda je uputno baš ovde podsetiti na to da u Vašingtonu, na primer, postoji pet važnih masonskih zdanja koja međusobno tvore pentagram koji bi bio uočljiv ukoliko bi se na ove građevine gledalo iz aviona. Slične ideje nisu bile zapostavljene ni u prethodnoj kraljevini. Jedino su česte smene vlasti sprečavale srpsku masoneriju da učini nešto slično, pa su prevagnule ideje pojedinih slobodnih zidara da obeleže svoje privatne kuće. Dakle, ovaj način “građevinske komunikacije” i odnosa simbola Meštroviću je svakako bio jasan. On je ovog puta očigledno imao drugačiju ideju. Podsećamo da u periodu između dva svetska rata ovakvo masonsko “potpisivanje” na građevinama nije bilo nimalo neobično. Naprotiv, većina zdanja koja ćemo pomenuti u narednim nastavcima, jesu građevine nastale upravo u tom periodu. Taj međuratni period se smatra i vremenom kada je slobodno zidarstvo doživelo najveću ekspanziju u Srbiji, i kada je veliki deo srpske elite, bila ona politička, duhovna ili je pripadala industrijalcima i trgovcima, bio uključen u red slobodnih zidara. Najzad, poznavaoci masona i njihove istorije skreću pažnju i na već pomenutu arhitektonsku i duhovnu komunikaciju savremenih zgrada sa simbolima Starog sveta, pa je tako, a sada je to očigledno, bilo i u Meštrovićevoj viziji…

Dva najpoznatija spomenika koji krase današnji Beograd jesu Pobednik na Beogradskoj tvrđavi, odnosno “Vesnik pobede”, kako je pre Drugog svetskog rata ovaj spomenik nosio ime, i spomenik Neznanom junaku na Avali.

Oba su delo Ivana Meštrovića.

Moša Pijade u istom kolu

Pri odlasku na Avalu poneli smo kompas. Uskoro smo bili zaprepašćeni jednostavnošću onoga što je očigledno. Kada je posmatrač leđima okrenut spomeniku Neznanom junaku, pogled bi neizostavno morao da mu završi na Pobedniku! Poznati vajar i slobodni zidar tako je postavio mauzolej da je pravilno okrenut ka njegovom drugom monumentu. Crni spomenik okrenut je ka belom – što je takođe deo masonske filozofije. Nažalost, narasla šuma i nepristupačan reljef sprečavaju radoznalog posmatrača da se lično uveri u ovu komunikaciju, i to je bio razlog što smo uz sebe morali da imamo kompas. On nam je samo potvrdio ovu pretpostavku. Kada smo odredili pravac i ucrtali ga na kartu, pronašli smo imaginarnu liniju koja vodi ka srcu Beograda.

Po mišljenju mnogih istoričara masonerije, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, a potom Jugoslavija, bila je masonska tvorevina. Upravo zbog toga što je masonerija u toj i takvoj Kraljevini SHS, a zatim Jugoslaviji doživela procvat i upliv u sve bitne segmente društva, mnogi masoni su kasnije bili kivni na poteze Ivana Meštrovića. Jer, tokom Drugog svetskog rata Meštrović kontaktira sa Antom Pavelićem, Stepincem, odlazi kod rimskog pape i definitivno se zauzima za ustašku stvar. Prema zapisima Životija Đorđevića, posle rata čak i Moša Pijade analizira Meštrovića, pominjući njegovu umetnost, i naglašava kako se ovaj “nije oslanjao na tradiciju, bar ne na našu. On je bez osećaja prema srpsko-vizantijskoj tradiciji. On za nju ima samo preziranje, ali u isto vreme je baš zbog toga nesposoban da razume narodnu pesmu, jer je ona srpsko-vizantijska. Njemu sve to izgleda suviše pravoslavno, on hoće ’novu religiju’… on je nacionalista, ali hrvatski, on je religiozan, ali je katolik.”Ovako je razmišljao Moša Pijade, takođe mason.

Tragični kralj tragične zemlje

Priča o Avali, kao piramidi, odnosno Ivanu Meštroviću, kao tvorcu najupečatljivijih beogradskih spomenika, možda i ne bi izgledala tako autentično da svoj pečat na nju nije stavio i prvi čovek Kraljevine Jugoslavije, kralj Aleksandar Karađorđević.O njegovom pripadništvu masoneriji mnogo se govorilo, nagađalo i spekulisalo, ali je konačno izveštaj francuskog poslanika Leona Dekoa definitivno potvrdio kraljevo članstvo u slobodnozidarskoj organizaciji.

Kralj mason izvodi ritual posle rušenja Žrnova

Kralj mason izvodi ritual posle rušenja Žrnova

Zahvaljujući dokumentaciji Vojnog muzeja u Beogradu, kao i predusretljivosti kustosa Marine Zeković, došli smo do fotografija koje neumitno pokazuju kralja Ujedinitelja kao nespornog masona, jer postupci uvek govore više od reči. Fotografije je napravio nepoznati autor koji je pratio kralja tokom ceremonije polaganja kamena temeljca spomeniku Neznanom junaku. Sve se dešavalo na Vidovdan, 28. juna 1934. godine, po očigledno veoma toplom danu. Budući da je samo nekoliko meseci posle toga Aleksandar ubijen u Marselju, ove fotografije spadaju među poslednje koje su obeležile njegov životni put.

Kralj Aleksandar na Avali (obratite pažnju na srebrni čekić u njegovoj desnoj ruci)

Kralj Aleksandar na Avali (obratite pažnju na srebrni čekić u njegovoj desnoj ruci)

Na Vidovdan 1934. godine kralj Aleksandar je došao na Avalu praćen oficirskom svitom u specijalnom automobilu. Gardisti su već bili tu. Postrojeni su čekali da počne svečana ceremonija. Posebnu dokumentarističku snagu ovim fotografijama daje trenutak početka svečanosti kada kralj Aleksandar drži srebrni čekić u ruci. A srebrni čekić spada u osnovne simboličke alatke masona. Štaviše, u skladu sa simbolima slobodnih zidara, čekić ima posebno značenje, pa čak i kada mason umre, odnosno, kako kažu njegova “braća”, kada “ode na večni istok”, za njega se kaže i “kako je ostavio čekić”. Tako je, na specifičan način, posredno, kralj pokazao svoju masonsku pripadnost, kao i simboličnu slobodnozidarsku crtu – da obeleži i sam budući spomenik. Na fotografijama su ostali zabeleženi još neki upečatljivi detalji koji su prethodili događaju. To su menzura sa uljem, posuda sa vinom, kao i srebrni čekić i kamen temeljac, koji su ceremonijalno, na bezmalo isti način, bili deo protokola kada je polagan kamen temeljac za Kapitol u Vašingtonu, kao i za Kip slobode u Njujorku – spomenici koji su već dobro poznati i tipični simboli svetske masonerije. Tako se može zaključiti da ovaj ritual nepobitno dokazuje slobodnozidarski milje koji Meštrovića i kralja Aleksandra dovodi u vezu sa ostvarenjem ove simbolične ideje. Samo nekoliko meseci kasnije kralj Aleksandar je stradao u Marselju…

Zoran Nikolić