Bolest počinje blagim crvenilom i svrabom

Bolest počinje blagim crvenilom i svrabom

Sve se više priča o čudnim vlaknima koja se pojavljuju na ljudskoj koži širom sveta, mada lekari i dalje tvrdoglavo odbijaju da se izjasne, jedni prikrivajući svoje neznanje, drugi – možda saučestvujući u nekom tajnom projektu. Kada vidite na proleće da oko vas lete „mace“ – možda se radi o najstrašnijim potencijalnim ubicama čovečanstva

U julu prošle godine, britanski list Gardijan je objavio neobičan tekst pod naslovom Morgeloni: epidemija koja se prikriva ili masovna histerija.

Tekst počinje pričom o Polu, pedeset petogodišnjem kompjuterskom stručnjaku iz Birmingema koji je godišnji odmor 2007. godine sa porodicom proveo u Novoj Engleskoj. Dok su gledali jedan od filmova o Hariju Poteru, Pol je iznenada osetio nesnosan svrab po čitavom telu. Pomislio je da u hotelskoj sobi verovatno ima buva, ali je ta teorija pala u vodu kada svarb ni posle nekoliko dana nije prestajao. A zatim je otkrio da iz nadraženih bubuljica po koži, za koje je mislio da su ujedi buva, vire bodlje. Čudne, neobjašnjive čekinje koje liče na iverje zabodeno u kožu. Godinu dana kasnije, dok je Polova leđa trljala vatom natopljenom alkoholom, njegova supruga je na površni vate primetila plavo-crne mrlje skinute sa kože. Pol je smesta otišao u prodavnicu optičkih instrumenata i kupio mikroskop, a zatim pažljivo pregledao komad vate. Video je uvrtkana, obojena vlakna. Na Internet pretraživaču Google je zatim ukucao reči: vlakna, končići, svrab, bodlja, koža – i dobio čitav niz dokumenata. Svi simptomi su se poklapali sa simptomima bolesti pod imenom – morgeloni. Vlakna su bila proizvod misterioznih stvorenja koja izazivaju morgelonsku bolest množeći se ispod ljudske kože i kopajući tunele u tkivu. I dok je nastavljao da čita, Pol je sa užasom shvatio da je odgovor na njegov upit najgora noćna mora koja se čak i ne može zamisliti.

U potrazi za istinom

Morgelonska bolest je dobila ime zahvaljujući Amerikanki Meri Lejto čiji je dvogodišnji sin još 2001. osetio neobične simptome. Dečaku su se oko usta pojavile čudne rane i neprestano se žalio da oseća kako mu oko usta gmižu „bube“. Meri Lejto je diplomirani biolog i provela je pet godina u bolnici u Bostonu, radeći kao laboratorijski tehničar. Kada je zatrudnela, odlučila je da napusti posao i posveti se detetu. Pregledajući svog sina pomoću mikroskopa, otkrila je da se u ranama vide plava, crna i bela vlakna. Uplašena, odvela je dete u bolnicu, a zatim na preglede kod još osam lekara različitih specijalnosti. Ni jedan od njih nije uspeo da postavi dijagnozu niti je ustanovio da je reč o bolesti, alergiji ili bilo čemu neobičnom. Zaintrigiran simptomima, Fred Hildrik, pedijatar iz bolnice Džons Hopkins sa reputacijom lekara koji obožava da rešava misteriozne slučajeve, pristao je da pregleda dečaka. Na dečakovoj koži nije otkrio abnormalnosti, pa je svom kolegi koji mu je poslao malog pacijenta preporučio da podvrgne Meri Lejto psihijatrijskoj proceni jer ga brine mogućnost da ona zloupotrebljava svog sina. Jedan drugi lekar, infektolog iz iste bolnice u kojoj radi i Hildrik, zaključio je da Meri boluje od Minhauzenovog sindroma, psihološkog poremećaja usled koga se roditelji pretvaraju da im je dete bolesno ili namerno sami izazivaju bolest kod deteta da bi privukli pažnju i saosećanje medicinskog sistema.

Končić pronađen u urinu obolelog

Končić pronađen u urinu obolelog

U međuvremenu, dok su je lekari proglašavali ludom, kod njenog sina se pojavilo još rana iz kojih su počela da izbijaju vlakna. Merin suprug Edvard, lekar internista koji radi u bolnici Južni Aligeni u Pensilvaniji, konačno je zaključio da njihov sin boluje od potpuno nepoznate bolesti. Meri je bolest nazvala morgeloni ili morgelonska bolest, izabravši ovo ime na osnovu opisa tajanstvene bolesti koju je u svjoj monografiji Pismo Prijatelju zabeležio 1690. godine Ser Tomas Braun. Braun pominje nekoliko medicinskih problema sa kojima se susreo, uključujući i endemsku bolest kod dece u Langedoku koju je nazvao morgeloni, gde kritično oboleloj deci izbijaju crna vlakna iz kože na leđima. Meri Lejto je samo pozajmila ime za novu bolest, čiji se simptomi ipak ne poklapaju sa simptomima bolesti koje je opisao Braun.

Ogorčena na medicinsku zajednicu, Meri je 2001. godine osnovala Fondaciju za istraživanje morgelona koja od 2004. radi kao neprofitna organizacija. Na zvaničnoj veb stranici, Fondacije piše da je njihov cilj da obaveste neupućene ljude o problemu i prikupe sredstva za istraživanje nedovoljno poznate bolesti. Meri je u početku očekivala da će privući pažnju lekara, naučnika i stručnjaka koji bi pomogli da se utvrde uzroci bolesti, ali je bila potpuno zatečena kada je na hiljade nepoznatih ljudi počelo da šalje mejlove i fotografije, opisujući potpuno iste simptome kakve je imao i njen sin. Fondacija sada ima zabeležene slučajeve obolelih od morgelona iz svih 50 država SAD, ali i 15 drugih zemalja širom sveta, među kojima su i Kanada, Velika Britanija, Australija i Holandija. Više od 12000 porodica ukojima su pojedini ili svi članovi oboleli od morgelona je već kontaktiralo ovu fondaciju.

Morgeloni ne postoje?!

Uprkos hiljadama pisama upućenih na adresu američkog Kongresa i zahtevu 40 američkih senatora da CDC (federalni Centar za kontrolu bolesti) pokrene istragu o morgelonima, pa i pored specijalne jedinice formirane 2006. upravo u ovu svrhu – medicinska zajednica je sklona potpunom ignorisanju problema. Za lekare to je neobjašnjiva dermatopatija, a pre svega umišljena parazitopatija. Zvanično saopštenje zdravstvene službe okruga Los Anđeles, na primer, glasi da „ni jedna kredibilna medicinska ili zdravstvena institucija i asocijacija nije verifikovala postojanje dijagnoze morgelonska bolest, te da u ovom trenutku nema razloga za podsticanje panike zbog neproverenih izveštaja o navodnoj bolesti“. Za lekare i medicinske stručnjake morgeloni ne postoje, već je reč o psihološkom poremećaju, takozvanoj umišljenoj parazitozi, kojim bi trebalo da se pozabave psihijatri.

Obolela -  poznata američka kantri pevačica i kompozitorka Džoni Mičel

Obolela – poznata američka kantri pevačica i kompozitorka Džoni Mičel

Među obolelima od morgelona je i poznata američka kantri pevačica i kompozitorka Džoni Mičel. U intevjuu Los Anđeles Tajmsu od 22. aprila 2010. ona je izjavila: „Imam tu čudnu, neizlečivu bolest koja kao da je došla iz svemira. Osećam se užasno. Danima ne izlazim iz kuće. Pre dve noći sam, prvi put posle 23. decembra 2009. izašla napolje. Ne izgledam loše pod veštačkim svetlom, ali na dnevnom svetlu, sa svim tim ranama i lezijama na telu i licu, izgledam zastrašujuće. Greta Garbo i Marlena Ditrih su se skrivale jer su ljudi bili strašno ražalošćeni činjenicom da dve dive stare, ali ovo je mnogo gore. Vlakna različite boje izlaze iz moje kože kao pečurke posle kiše. Ta vlakna se ne mogu identifikovati forenzički ni kao životinjska ni kao biljna, niti kao mineralna. Morgeloni su spore, nepredvidive ubice. To je teroristička bolest: eksplodira vam organ i prikovani ste za krevet godinama. U Americi su morgeloni dijagnostifikovani kao „izmišljeni paraziti“, pa vas lekari šalju psihijatrima. Ja se sada povlačim iz muzičke industrije i nameravam da da se posvetim borbi za istinu o obolelima od morgelona. Želim da lekari konačno priznaju da bolest postoji i da se već neko pozabavi uzrocima. Dosta je zataškavanja!“

U Atlasu ljudske parazotologije iz 2007. godine u poglavlju o pseudoparazitima i artefaktima piše: „Mnogi dermatolozi odbijaju da prihvate morgelone kao jedinstvenu bolest, već ukazuju da većina tih pacijenata pati od psiholoških problema umišljene parazitoze u kombinaciji sa drugim poznatim kožnim oboljenjima. S obzirom na sve veći broj ljudi koji sebe smatraju obolelima od morgelona, bilo bi dobro da se u godinama koje dolaze obavi validna naučna procena navodne morgelonske bolesti i njena eventualna etiologija (ili etiologije). Jedna od glavnih zamerki obolelih je da medicinska zajednica i naučnici kojima su se obraćali za pomoć nisu otvoreni za ideju da postoji bolest izazvana još uvek neidentifikovanim infektivnim ili fiziološkim uzrocima. Ipak, sasvim je sigurno da su mnogi stručni parazitolozi, medicinski entomolozi i drugi mikrobiolozi pažljivo ispitali vlakna dobijena od obolelih i utvrdili da nikakvi biološki organizmi nisu prisutni. Sve dok se ne sprovede opsežno istraživanje, ostaje nejasno da li je morgelonska bolest samo drugo ime za umišljenu parazitozu ili realna bolest sa biološkom ili fiziološkom osnovom“.

Simptomi i posledice

Glavni simptom morgelona su vlakna koja su utisnuta ispod kože ili se izlučuju iz kože. Bol može biti neizdrživ. Vlakna prožimaju čitavo telo izazivajući bolove u zglobovima, mišićima, grčenje utrobe i svrab. Oboleli često osećaju kako im nešto gmiže ispod kože. Kod nekih, vlakna izbijaju na površinu kože, kod drugih ne.

04Članovi Fondacije za istraživanje morgelona su, na osnovu izveštaja obolelih, na listu simptoma uvrstili i sledeće pojave:

* osećaj kao da se ispod kože kreću insekti koji grizu i bodu

* lezije na koži koje ili nastaju spontano ili ih oboleli stvara češanjem

* muskuloskeletni efekti i bol: bol u zglobovima, mišićima, tetivama i vezivnom tkivu

* konstantni umor koji onemogućava aktivnost

* kognitivni i emocionalni efekti

Viljem T. Harvi, direktor medicinskog nadzornog borda Fondacije izjavio je 2007. godine da su se u laboratorijskim nalazima pacijenata obolelih od morgelona pokazali povišeni nivoi inflamatornih citokina, insulina i antitela na tri bakterijska patogena. Mnogi pacijenti takođe ispoljavaju simptome hroničnog umora, depresije, opsesivno-kompulzivnog poremećaja i smanjene pažnje. Takođe su prisutni konfuzija, otežano kretanje i kontrola stopala (padajuće stopalo), problemi sa kratkoročnim pamćenjem i koncentracijom, nemogućnost jasnog razmišljanja, formulisanja rečenica i odlučivanja.

Ne zna se kako se morgeloni prenose, ali je potvrđeno da u su u porodicama gde je jedna osoba obolela, veoma brzo svi članovi dobili iste simptome.

Šta su morgeloni?

U knjizi Korporatizam – tajna vlada novog svetskog poretka, autor Džefri Grap tvrdi da se morgelonskom bolešću smatraju napadi na ljude, insekte i životinje nanomašinama ili grupisanim nanointeligentnim vlaknima. Pošto se bolest širi poput velike globalne pandemije koju u ovom trenutku istražuju naučnici sa najprestižnijih univerziteta dok se njeno postojanje istovremeno zataškava od strane masovnih medija, Grap smatra da iza ove zavere stoje velike korporacije koje ionako poseduju medije i čine sve da se u široj javnosti istina zataška. Morgeloni su potpuno nova vrsta neshvatljivog, nadrealnog oblika života nalik mašini, što znači da su stvoreni u laboratoriji. Nanotehnologija je, za većinu ljudi, stvar koja postoji još uvek u domenu naučne fantastike, ali nije tako. Nanotehnologija je postala sastavni deo naših života i postepeno počinje da menja naša tela.

Na pitanje šta su to morgeloni Grap nudi tri moguća odgovora:

1. supertajna eksperimentalna zaraza koju je pokrenula američka vlada

2. bolest vanzemaljskog porekla

3. kombinacija prve dve mogućnosti

Grap dalje daje osnovne karakteristike morgelona:

- najčešće vlaknasta struktura

- mahom geometrijska struktura (piramide)

- životnost (pokretljivost, centralni nukleus)

- veoma brz rast

- ljudski imunološki sistem potpuno ignoriše ovu bolest i ne raguje na nju

- morgeloni ne umiru ni ako se potope u 91% alkohol

- mogu se zapaliti jedino na temperaturama drastično višim od 530 stepeni Celzijusa, ali ne na manjim temperaturama

- bez ikakvih posledica se mogu izložiti plamenu butana i preživeti

Iz svake ranice izlaze konci

Iz svake ranice izlaze konci

U aprilu 2007. godine, radio voditelj Džef Rens je na svom sajtu objavio sledeću definiciju mrogelona: To je nanotehnološka invazija na ljudsko tkivo u obliku samospajajućih, samoreplikujućih nanocevi, nanomatrica sa senzorima i drugim nanokonfiguracijama, od kojih neke nose genetski izmenjenu i isečenu DNK i RNK. Ove nanomašine koriste bioelektričnu energiju tela i druge elemente da bi stvorile sopstvenu energiju. Postoje tvdnje da ove sićušne mašine imaju sopstvene interne baterije i da mogu da primaju mikrotalasne frekvence određene jačine. Takođe se smatra da poseduju neku vsrtu kolektivne inteligencije.

Ispostavilo se da neka vlakna podnose temperaturu višu od 760 stepeni Celzijusa, što samo znače da se u bolničkim uslovima možda mogu preneti sa čoveka na čoveka i instrumentima koji su prethodno sterilisani na manjim temperaturama.

Ne zna se da li se prenose hranom, vodom, ugrizima insekata, vakcinama, vodovodskom vodom, vazduhom ili direktnim kontaktom. Izloženi su im i ljudi i životinje. Takođe je više nego verovatno da se morgelni na ljude prenose raspršivanjem putem kemtrejlova, ali i selektivno na određene grupe ljudi, premda je bolest prisutna na celoj planeti.

Svaki pokušaj uklanjanja ili uništavanja vlakana-končića, izaziva agresiju ostatka morgelona u telu i njihovu hiperprodukciju, usled čega dolazi do pogoršanja stanja kože, otvaranja novih rana koje ne zarastaju i izlaska crnih, crvenih i belih vlakana. Kolonija postepeno jača i menja delove tela biološkog domaćina. Kada žrtva pokuša da iščupa vlakno iz rane, jasno se može videti kako se vlakno povlači u telo, kao da njime upravlja neka kolektivna svest, nalik funkcionisanja kolonije mrava. Osim što morgeloni nisu biološkog porekla.

100_4418Dermatolozi upozoravaju na sve prisutniju pojavu ekcema praćenih svrabom. Među decom u Velikoj Britaniji, na primer, ovo se smatra pravom epidemijom. Kada su ekcemi pregledani pomoću mikroskopa, primećena su neobična vlakna. Vremenom rane više ne zarastaju ali se, takođe i ne inficiraju iako su otvorene. Vlakna su u čitavom telu, ispod pazuha, noktiju, u nosu…Izgledaju kao minijaturno klupko višebojnog pamuka. Velika su 2,5-5cm, a rastu sve duža, grupišući se oko ivica rana. Pacijenti iskašljavaju na hiljade vlakana, osećaju pokrete morgelona u plućima, nosu, kosi.

Džen Smit, žena koja je pre trinaest godina obolela od morgelona, posvetila se istraživanju uzroka ove misteriozne bolesti.

Imam 58 godina“, piše Džen na svom sajtu, „i već čitavu deceniju se borim protiv morgelonske bolesti. I ostali članovi moje porodice su dobili istu bolest. Bila sam prisiljena čak da gledam kako mi mačka umire zaražena morgelonskom bolešću. Veterinar je rekao da su uzrok smrti alergije, ali sam ja dobro znala šta predstavljaju lezije koje su joj pokrivale lice i uši. Mnogi drugi ljudi oboleli od ove bolesti su mi ispričali slične priče, da su na isti način izgubili svoje kućne ljubimce. Što je najgore, sve veći broj dece oboljeva od morgelona. Prikupila sam velik broj fotografija različitih vrsta morgelona i dobro sam upoznala morfologiju bolesti i kako se širi među ljudima. Provela sam bezbrojne sate kraj mikroskopa, istražujući strukture morgelona. Pročešljala sam Internet prikupljajući sve podatke o poznatim parazitima, gljivicama, nanotehnologiji, prijavljenim patentima u ovoj oblasti i drugim temama značajnim za ovu oblast. Kad god je to moguće, sarađujem sa istraživačima voljnim da analiziraju uzorke i dokumentuju simptome. Vlakna u našim telima ne umiru. Ona rastu, semoreplikuju se i množe se u Petrijevoj šolji još dugo nakon što se izvade iz tela. Ima ih u vodi koju pijemo i u kanalizaciji, zapravo su se uvukla u čitav naš eko sistem. Ona se kreću i prelaze na druge ljude i živa bića. Za nekoliko godina, taj će efekat postati eksponencijalan. Vlakna se ne mogu videti golim okom, već samo pomoću lupe i mikroskopa. Lekari su nas izneverili, jer ne poseduju ni znanje ni volju da prihvate postojanje bolesti koju izazivaju nanomašne. Ali su zato vrlo spremni da nas proglase psihijatrijskim slučajevima. Laboratorije u kojima se vrše patološke biopsije tkiva obolelh od morgelona nemaju pojma sa čime se susreću jer ne znaju kako izgleda nanotehnologija u ljudskom tkivu. Za poslednje tri godine su mi dva puta zamenili koleno. Kada je obavljena prva zamena, rez nije dobro zacelio i na ožiljku su se pojavile lezije prepune vlakana. Godinu dana kasnije, zamenjeno mi je drugo koleno, ovoga puta u bolnici u Konkordu, Nju Hempšir. Napravljena su i daleko ozbiljnija patološka ispitivanja tkiva, a rezultate je pregledao nezavisni patolog. Pronašao je da su moje masne ćelije prepune silikona. Pošto nikada nisam ugrađivala bilo kakve silikonske implante niti primala silikonske injekcije, zaključak je da silikon u mom telu potiče od nanotehnolgije zasnovane na silikonu.“

Nezavisna istraživanja su pokazala da je spoljašji omotač morgelonskih vlakana napravljen od polietilenskih vlakana velike gustine. Takav se materijal obično koristi u proizvodnji optičkih vlakana, ali i u svetu bionanotehnologije kao jedinjenje za kapsuliranje omotača virusnog proteina. Toksikološka patologija tkiva obolelih od morgelona je otkrila prisustvo silicijum dioksidnih ili staklenih cevi sa prisustvom silikona.

U ovom trenutku, moje telo je puno silikona koji ne potiče ni iz jednog poznatog izvora osim iz silikonske nanotehnologije morgelona“, tvrdi Džen Smit. „Silikon bukvalno curi iz svake pore na telu. To je ono što se može videti na vlasima kose i u morgelonskim lezijama. Kod mene se na ranama ne formiraju kraste od skorele krvi, već kraste od silikona. Što je još gore, i te kraste su živi oblici koji se pomeraju. Svaka ima stopalo kao školjka i antenu. Te kraste su zapravo grupa od par stotina majušnih i tankih živih formi isprepletanih u jedno. Sve što sam otkrila do sada svodi se na isto – patogeni u mom telu su stvoreni u nekoj bioinženjerskoj laboratoriji i delo su ljudskih ruku. Napravljeni su od više komponenata i taj mutageni veštački materijal je u stanju da se trenutno razmnožava. “

Sivi lepak, bio-insekti i genetski markeri

Sivi lepak je hipotetički scenario o kraju sveta baziran na molekularnoj nanotehnologiji, u kome poludeli samoreplikujući roboti proždiru svu materiju na Zemlji da bi stvorili sve više i više sopstvenih replika. Ovaj scenario je poznat pod nazivom ekofagija – proždiranje okoline. Sivi lepak je termin koji se obično koristi u kontekstu naučne fantastike. Po najgorem mogućem scenariju (koji podrazumeva ogromne mašine sposobne da krstare svemirom), sva materija iza Zemlje će takođe biti pretvorena u lepak (gde lepak označava ogromnu masu replikujućih nanomašina bez jasne strukture, koja može ličiti na lepak). Takvu nesreću bi mogli izazvati ili specijalno u tu svrhu stvorena mašina sudnjeg dana, ili slučajna mutacija samoreplikujuće nanomašine čija je svrha potpuno drugačija ali je stvorena da funkcioniše u prirodnom okruženju.

Taj najgori futuristički scenario kao da je postao realnost u slučaju morgelonske bolesti. Nanothenologija već ubija ljudska bića i životinje slučajno ili namerno, nikome nije poznato. Ali je lako pretpostaviti da se u mnogim bolaboratorijama odavno stvaraju novi oblici života i dizajniraju nove bolesti procesom spajanja gena, mutacijom, bioinženjeringom i nanotehnologijom koji pomešani zajedno mogu rezultirati oblikom sposobnm da živi i replicira se sam.

Da li ih bacaju iz aviona?

Da li ih bacaju iz aviona?

Jedna od teorija nudi mogućnost od koje čoveka podilazi jeza: svi ljudi su već izloženi istoj vrsti kemtrejlova i ko zna čime zaraženoj hrani, ali samo se kod nekih javljaju simptomi morgelonske bolesti. Moguće je da su ti ljudi jednostavno asimilovali tehnologiju u svoje organizme bez ikakvih problema ili simptoma, a da se kod obolelih od morgelonske bolesti ispoljilo organsko odbacivanje nanotehnologije usled aberacija imunološkog sistema ili specifične genetike. To je nešto što tvorci nanotehnološke zaraze nisu predvideli. To opet znači da ljudi koji srećemo nisu zapravo onakvi kakvima se predstavljaju, jer su njihova tela i umovi već nanotehnološki modifikovani.

Varijacije morgelonske bolesti su u javnosti iskorišćene da bi se stvorila konfuzija. Baš kao što se kemtrejlovima prska nebo i svaki deo tla različitim varijacijama patogena. Konfuzija je ključni način da se oboleli od morgelona okrenu jedni protiv drugih i odvrate od zajedničkog istraživanja. Podeljena zajednica nije produktivna. Pri tom nemaju svi ljudi baš sve karakteristike, tako da se postavlja pitanje da li bolest napada isključivo ljude sa određenim genetskim markerima. Žrve morgelona su identifikovale šest genetskih markera koje napadaju morgeloni. U kolikoj će se strahoti i obimu bolest ispoljiti, zavisi direktno od broja markera koje neka osoba poseduje.

1. RH negativni krvni faktor u porodičnoj genetici

2. Sevrnoevropsko poreklo (posebno baskijsko poreklo)

3. Genetska haplogrupa U5 Ursula – U5 je najdrevnija DNK u Evropi i potiče iz perioda od pre 50000-60500 godina

4. Duplikacija ili triplikacija ekstra gena 1q42 11 q42 12

5. Plave, zelene ili smeđe zelene oči

6. Prisustvo drugih genetskih abnormalnosti

Crvena, plava i bela morgelonska vlakna su u svakome! Veruje se da su to glavni pokretači mutacionih mehanizama DNK i RNK. Mnogi oboleli pominju osećaj kao da im ispod kože gmižu insekti. Populacija ljudi sa tim insektoidnim manifestacijama je zapravo pogođena drugim zlokobnim morgelonskim vektorom, sa dodacima u vidu mutirane genetike insekata kao nosioca.

Ti bioinsketoidni vektori (prenosioci) se mogu izbacivati preko kemtrejlova ili se mogu ubacivati u populacije postojećih insekata. Ako se koriste ti mikroskopski kemtrejl vektori, moguće je da će se ti insekti izmenjeni bioinženjeringom zatim izlegati u organizmima ljudi koji su ih udahnuli, ili u prirodnom okruženju kada padnu na tlo, a zatim će krenuti na ljude. Ovi bioinsekti su izuzetno otporni i veoma ih je teško ubiti, što je i bio cilj njihovih dizajnera.

Tehnologija u mnogim aspektima morgelona je toliko napredna, da je običnim ljudima veoma teško da uopšte prihvate mogućnost njenog postojanja. To dolazi do izražaja u porodicama gde, na primer, oboleli ne uspeva da uveri ostale članove porodice u uzroke svoje bolesti“, kaže Džen Smit. „Mnogi su se brakovi raspali jer supružnici nisu mogli da se zajednički uhvate u koštac sa situacijom. Ponekad mi se jave muž ili žena koji šapuću preko telefona da njihov partner / partnerka ne čuje o čemu priča i da im ne prebacuju ponovo što „pričaju gluposti“. Mnogi bi supružnici više voleli da im partner zaista boluje od umišljene parazitoze, nego da poveruju u priču o morgelonima. Više od decenije proučavam morgelone i videla sam mnogo toga što današnja nauka nije u stanju da objasni. Ali američka vlada je uvek imala tajna istraživanja koja su decenijama bila ispred zvanične nauke. Uopšte ne sumnjam odakle ova tehnologija potiče. Znam da je njen izvor naša vlada, ali se pitam kako je ta tehnologija razvijena i kakvi su dogovori sklopljeni sa entitetima koji su imali dovoljno znanja i tehnoloških sredstava da naučno fantastični horor pretoče u stvarnost! Dobro pogledajte fotografije onoga što su ljudi izvlačili iz svojih tela, pa mi kažite da li zaista verujete da je Majka Priroda mogla da stvori tako nešto.“

U knjizi Korporatizam, Džefri Grap ističe podatke da morgeloni veoma efikasno ubijaju biljke i šire se na sva živa bića: insekte, reptile i ljude. Bolest ne ubija ljude, ali ubija insekte, životinje i reptile. Morgelonima je, zapravo, zaražena čitava biosfera planete. Morgelonski oblici života neprestano evoluiraju u nove bio oblike i mogu se preobražavati u brojne vrste. Grap postavlja pitanje hoće li doći do eskalacije ovog procesa i da li će se naša biosfera na kraju pretvoriti u morgelonsku biosferu? Morgelonski „organizmi“ košnice se replikuju u obliku žive stvari koju nastanjuju, u njenom prostoru. Brojke ukazuju da preko 60000 ljudi za sada boluje od morgelonske bolesti. Grap ističe da postoje dokazi da morgelonska vlakna imaju sposobnost preuzimanja i opsedanja svesti domaćina i da na to ukazuje činjenca da žrtve uvek mogu osetiti vlakna u svom organizmu ali ih se ne mogu osloboditi ni na koji način.

Da li su morgeloni deo eksperimentalne faze kontaminacije Zemlje? Zbog čega vlakna postepeno zamenjuju deo po deo domaćinovg tela materijom od koje su napravljena?

Morgelonska vlakna uništavaju folikule kose, a zatim izrastaju kao nova, morgelonska kosa. To je jedan od načina zamene delova tela. Događa se i zamena svih folikula u telu, tako da morgelonska vlakna-kosa prekrivaju čitavo telo, ali posebno okolinu lezija. Iz rana izrastaju dlačice – kada se iščupaju oboleli se bolje oseća, ali dlačice ponovo izrastu.

Šokantno zvuči činjenica da se uprkos otvorenim ranama, kod žrtava morgelona nikada ne javljaju sekundarne infekcije. Takođe, na njihovoj koži nema bakterija koje se uobičajeno mogu naći na ljudskom telu. Mnogi smatraju da to može značiti samo jedno – da invazivni morgeloni jedu bakterije sa ljudskog tela da bi preživeli i da bi održali domaćina u životu.