Transplantacijom organa do dvostruke ličnosti?

Transplantacijom organa do dvostruke ličnosti?

Devojčica kojoj je presađeno srce proživljavala je užasne košmare u kojima je videla – ubicu devojčice čije je srce dobila. Čovek kome je presađeno srce samoubice oženio se njegovom udovicom i – ubio se na sličan način. Arapsko dete dobilo srce jevrejskog vršnjaka i posle operacije zatražilo jevrejski slatkiš za koji nije znalo ni da postoji. Imaju li, osim mozga, i drugi organi svoje pamćenje

Osmogodišnjoj devojčici sa teškim oboljenjem srca lekari su presadili donirano srce. Donator je bila desetogodišnjakinja koja je ubijena, a ubica do tog trenutka nije otkriven. Posle serije užasnih košmara u kojima je videla ubicu devojčice-donatora, osmogodišnjakinja je završila kod psihijatra. Pošto je uporno tvrdila da zna ko je ubica, psihijatar je posle nekoliko seansi odlučio da kontaktira policiju. Pokazalo se da je devojčica znala vreme i mesto ubistva i oružje kojim je ono počinjeno. Prema njenim uputstvima, ubica je ubrzo pronađen i uhapšen – ispostavilo se da je „pogodila“ i odeću i izgled ubice, pa čak i reči koje je žrtva ubici rekla.

Da li organi imaju sopstveno pamćenje?

Ovaj i mnogi drugi slučajevi pokreću važno pitanje za nauku: da li se, zajedno sa organom, u novi organizam prenosi i deo ličnosti preminulog? Ideja o tom prenosu stara je već oko dve stotine godina, kada su s njom počeli da se bave pisci, a transplantacija organa nije čak ni smatrana mogućom. Francuz Moris Renar je pisao o pijanisti kome su, pošto je izgubio ruke, prišivene ruke nekog ubice. U toj priči, naravno, ruke preuzimaju kontrolu i plemeniti muzičar i sam završava kao ubica. Današnja istraživanja sve više ukazuju na to da je ovaj francuski pisac nepravedno zaboravljen – barem njegove ideje.

U moderno doba, prve studije oporavka posle transplantacije srca pokazale su da se pacijenti posle operacije bude sa čudnim promenama ukusa kad je reč o hrani i piću, stavovima, željama i uopšte ličnosti. Promene često uključuju i seksualne sklonosti, drukčiji govor i izražavanje, promene u strpljenju… Je li moguće da presađeni organi sa sobom nose nešto od pamćenja i ličnosti donatora? Da li bi policija trebalo da u redovnoj praksi, u okviru svojih istraga, slike osumnjičenih pokazuje osobama koje su dobile organe ubijenih?

Otkriće dr Pola Pirsala

Dok savremena nauka ova pitanja i ne razmatra, američki neuropsiholog Pol Pirsal na njih odgovara sa „da“ i navodi brojne primere. Pre nego što je počeo da piše knjige i drži predavanja širom sveta, dr Pirsal je bio licencirani klinički neuropsiholog, a radio je kao profesor ili savetnik na univerzitetima u Arizoni, na Havajima, u Mičigenu, na Harvardu… U okviru jedne od njegovih studija, supružnici i rođaci preminulih su se susretali sa nosiocima organa njihovih najmilijih.

Glenda je u teškoj saobraćajnoj nesreći izgubila muža Dejvida. Kao moderna i humana osoba, odlučila je da njegovi organi budu na raspolaganju za transplantaciju. Nekoliko godina kasnije, Glenda se susrela sa mladićem koji je dobio Dejvidovo srce. Mladić je govorio španski. Preplavljena emocijama, Glenda je pitala može li da mu stavi ruku na grudi. Pošto je mladić pristao, ona je to i učinila i rekla: „Volim te, Dejvide“, i izgovorila reči koje su njih dvoje često koristili tokom intimnih razgovora: „Sve je kopasetično“ („copacetic“, što bi se otprilike prevelo kao „superiška“). Mladićeva majka se u tom trenutku zaprepastila. „Moj sin sada koristi tu reč“, uzviknula je, „a da je nikada ranije u životu nije rekao, niti smo je ikada čuli. Te reči nema u španskom, ali to je prvo što je rekao posle transplantacije!“

Ispostavilo se da se njen sin nakon operacije promenio i u mnogočemu drugom. Pre transplantacije bio je vegetarijanac, a sada se prežderava mesom i masnom hranom. Ranije je voleo da sluša hevi-metal, a sada sluša samo rokenrol iz pedesetih godina prošlog veka. Već pretpostavljate: pokojni Dejvid je obožavao meso i svirao u rokenrol bendu!

Isto srce u dva muža

Možda najneverovatniji primer je slučaj Amerikanca Sonija Grema koji je 1995. godine dobio srce Terija Kotla – 33-godišnjaka koji se ubio pucajući u glavu. Pošto se oporavio od operacije, Grem je upoznao Terijevu udovicu Šeril u koju se odmah zaljubio, a uskoro njom i oženio. Soni je s njom živeo čitavih dvanaest godina – dok se nije ubio hicem u grlo.

Dvadesetčetvorogodišnji Australijanac Dejvid Voters, pre nego što je dobio srce 18-godišnjeg Kadena Dilejnija koji je stradao u saobraćajnoj nesreći, nije podnosio „Burger Rings“, u Australiji popularni prstenasti čips sa ukusom hamburgera. Nakon operacije, Voters je počeo da svakodnevno guta velike količine ovih grickalica. Tek dve godine kasnije, Votersa je pronašla porodica pokojnog Dilejnija, kad se ispostavilo da je on postao pravi obožavatelj čipsa.

Ćelijsko pamćenje

U literaturi (ne samo dr Pirsala) je temeljno opisano više od 70 slučajeva kada su primaoci doniranih organa doživljavali značajne lične promene koje su odgovarale ličnostima donatora. Ipak, Džeremi Čepmen, predsednik Međunarodnog udruženja transplantacije iz Sidneja, izjavio je da „nema naučne osnove da bi se poverovalo u taj fenomen“. Ipak, mnogi istraživači ne misle tako i nazivaju ovu pojavu „ćelijskim pamćenjem“. Takođe, zabeleženi su i slučajevi kod osoba koje nisu dobile novo srce, već neki drugi organ.

Da li presađeni organi donose i svoja sećanja -  nije samo mozak zadužen za našu svest i duševni život

Da li presađeni organi donose i svoja sećanja – nije samo mozak zadužen za našu svest i duševni život

Do podataka o „pamćenju organa“ se veoma teško dolazi jer je politika bolnica uglavnom takva da je kontakt porodice donatora i osobe koja je dobila organ uglavnom zabranjen. Iz istog razloga, u većini slučajeva znamo samo imena ili čak ni to.

Jedan od od retkih slučajeva sa podacima koji su poznati je neobična priča Kler Silvije iz Nove Engleske. Ona je 1988. godine dobila srce i pluća osamnaestogodišnjeg mladića koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Kler ništa od toga nije znala, ali čim se probudila, tražila je pivo – koje inače nije pila. Pošto nije odolela ni novoj želji za pohovanim pilećim medaljonima i zelenom paprikom, Kler je krenula u potragu za donatorom svojih novih organa. Ispostavilo se da su sve te nove crte njene ličnosti postojale kod mladića čije srce i pluća je nosila u grudima.

Kler je čak i napisala knjigu „Promena srca: memoari“ u kojoj je opisala svoje uverenje da u sebi nosi dušu poginulog donatora, a po knjizi je snimljen i film sa Džejn Sejmur u glavnoj ulozi. Sama Kler, inače profesionalna plesačica, nastavila je da se bavi plesom i posle oporavka, i to sa još više uspeha. Zaigrala je čak i u jednom filmu sa Arnoldom Švarcenegerom, a njena porodica je opisivala da je posle operacije imala mnogo više energije nego pre. Umrla je prošle godine u Bostonu.

Lezbejka našla muškarca

Među zbunjujućim slučajevima izdvajamo priču 47-godišnjeg belca koji je dobio srce 17-godišnjeg crnca i istog trena osetio žudnju za slušanjem klasične muzike. Ispostavilo se da je momak slučajno ubijen u uličnoj pucnjavi, čvrsto se držeći za svoju violinu.

A jedna lezbejka u tridesetim godinama je, neposredno posle operacije u kojoj je dobila novo srce, promenila opredeljenje i udala se za muškarca. Usput je i prestala da jede meso – jer joj je izazivalo mučninu. Pogađate – donator njenog novog srca je bila vegeterijanka.

Dr Pirsal tvrdi da slučajevi koje je opisao pokazuju da mozak nije jedini centar čovekove inteligencije. O sličnim teorijama „Treće oko“ je već pisalo – kad smo se bavili istraživanjima britanskog neurologa Džona Lorbera sa Univerziteta u Šefildu, koji je pokazao da polovina njegovih pacijenata, kojima je nedostajalo 95 odsto mozga, ima prosečan koeficijent inteligencije, ili čak veći. Kao dodatno objašnjenje tog fenomena sada možda možemo dodati i inteligenciju koja se nalazi u srcu i drugim organima.

Gde je svest?

Srce je jednako važno za um kao i mozak, tvrdi dr Pirsal, i dodaje da je telo sačinjeno od ćelija koje prenose „elektromagnetsku informaciju“. Na taj način, preađeni organ nastavlja da prenosi staru informaciju. Nervi imaju svoje pamćenje, kaže Pirsal.

Zvanična nauka tvrdi da je, bez ikakve sumnje, sedište svesti (ličnosti, duše…) smešteno u mozgu, zajedno sa ukupnim pamćenjem. Najbolje dokaze za ovo nauka ima u ljudima koji posle povreda mozga pokazuju promene u ličnosti i poremećaje pamćenja.

Ipak, savremene studije pokazuju da se nervne ćelije ne nalaze samo u mozgu, već i u srcu i drugim organima. Zapravo, 65 odsto svih ćelija srca su nervne ćelije. Srce, dakle, u svakom slučaju nije samo pumpa i ništa više. Iz toga sledi da svest i pamćenje mogu biti delimično smešteni i u srce ili neki drugi od glavnih organa našeg tela.

Jevrejski slatkiš

Kritičari i dalje tvrde da za to nema dokaza, i upozoravaju da bi takva teorija mogla da smanji broj donatora organa. Kao objašnjenje promena u ponašanju, kritičari navode teške lekove – terapiju za osobe kojima je urađena transplantacija. Ali, kako lekovi objašnjavaju slučaj trogodišnje arapske devojčice koja je dobila srce osmogodišnjeg jevrejskog dečaka, i odmah po buđenju tražila jevrejski slatkiš za koji nije znala ni da postoji?

Šezdesettrogodišnji Vilijem Šeridan iz Njujorka je imao transplantaciju srca. Pošto se oporavio od operacije, Šeridan je naprasno razvio strast za likovnom umetnošću i slikanjem. Pre toga, u životu nije pokazao ni interesovanje ni talenat. Pošto su njegove veštine drastično uznapredovale, Šeridan je otkrio da je donator njegovog srca bio strastveni slikar. Kako su mu lekovi pomogli da postane umetnik, i zašto baš umetnik – naučnicima ostaje nejasno.

Sledeći slučaj je još čudniji, i tiče se ispovesti roditelja osamnaestogodišnjeg mladića koji je komponovao pesme i pisao poeziju, i poginuo je u saobraćajnoj nesreći. Godinu kasnije, roditelji su pronašli kasetu sa snimljenom pesmom „Dani, moje srce je tvoje“, u kojoj mladić peva o tome kako mu je sudbina da pogine i svoje srce da drugome. Zbunjeni roditelji su potom otkrili da je srce njihovog sina donirano devojci Danijel. Uspeli su da je kontaktiraju i puste joj pesmu. Iako je nikada ranije nije čula, i sama zbunjena Danijel ju je odmah zapevala. Ukoliko je verovati ispovesti nesrećnih ljudi, ovaj slučaj uključuje ne samo prenošenje pamćenja putem presađenog organa već i predviđanje budućnosti.

Presadili i paralizu

Sedmomesečnoj bebi je presađeno srce 16-mesečnog dečaka koji se utopio. Dečak je za života imao zdravstveni problem – delimičnu cerebralnu paralizu leve strane tela, sa upadljivim drhtanjem leve ruke. Beba kojoj je presađeno njegovo srce nije pokazivala slične simptome pre operacije, a nakon nje je razvila identične simptome leve strane tela i leve ruke. Cerebralna paraliza, naravno, nema nikakve veze sa srcem – bar ne bi trebalo…

Australijanka Demi Li Brenan je imala operaciju sa transplantacijom jetre. Lekari su nakon operacije bili u čudu jer se ispostavilo da se njena krvna grupa promenila od grupe 0- u 0+, kao što je bila krvna grupa donatora. Lekari su kasnije ustanovili da je ceo njen imuni sistem po svim odlikama postao kopija imunog sistema donatora.

Šeril Džonson iz Prestona u Velikoj Britaniji je takođe imala transplantaciju jetre. Pre toga je volela da čita isključivo jeftine ljubavne romane sa kioska, i to samo povremeno, ali posle operacije je jednostavno počela da „guta“ klasike kao što je Dostojevski. Takođe je osećala da joj se način razmišljanja značajno promenio i „produbio“. Nije poznato od koga je dobila organ, ali sada već pretpostavljamo koja je bila omiljena literatura ovog donatora.

Pedesetšestogodišnji univerzitetski profesor je dobio srce 36-godišnjaka, policajca koji je poginuo pošto je dobio metak u lice dok je pokušavao da privede dilera droge sa izrazito neurednom kosom i bradom. Nakon transplantacije, profesora su opsedali snovi u kojima je video lice Isusa Hrista, praćeno intenzivnim bleskom svetla, a potom i bolnim osećajem pečenja u licu. Tek pošto je svoje vizije ispričao lekaru, profesor je saznao i kako je donator poginuo.

Telo i svest

Odnos duha i tela je oduvek bio enigma za mislioce i naučnike. Kod zdravog čoveka u normalnim okolnostima, duh i telo bi trebalo da su u skladu i da to pitanje nema nikakvog značaja za svakodnevni život. Medicinske i psihološke nauke za svoja saznanja umnogome imaju da zahvale bolestima, povredama, poremećajima i vanrednim okolnostima u kojima se sklad raspada i moguće je utvrditi kakav je odnos mozga i uma.

Slučajeve promene ponašanja posle transplantacije organa naučnici bi trebalo oberučke da prihvate kao fantastičnu priliku da se ispita taj magloviti i neuhvatljivi odnos, jer je odavno očigledno da nije samo mozak zadužen za našu svest i duševni život. Za sada, nauka ignoriše i pitanja i prilike da na njih odgovori. Ipak, postoje indicije da je sve više istraživača koji kreću putem dr Pirsala.

Istraživanja u toku

Gotovo polovina pacijenata iz čitavog sveta kojima je presađena jetra, nalazi se u Kini, zbog izrazito velikog broja obolelih od hepatitisa. Kineska Akademija nauka trenutno sprovodi veliko istraživanje promena u ponašanju pacijenata nakon transplantacije. Slično istraživanje je u toku i u Univerzitetu u Arizoni (SAD), sa 300 pacijenata kojima je presađen organ.

Ova istraživanja su od ogromne važnosti. Pored filozofskih pitanja (svest posle smrti?) i čisto naučnih (gde je smešteno pamćenje?), važno je i pitanje koje postavljaju kritičari – da li će priče o iskustvima promene ponašanja smanjiti broj donatora organa? Ako bi naučnici objasnili da ne pamti samo mozak, već celo telo, onda bi umeli i da se nose sa tim. Nosilac novog organa bi bio upozoren, znao bi o čemu se radi, a u nekim slučajevima – kao što smo videli – pomagao bi i policiji. A jasno je da pamćenje nije isto što i duša, tako da bi se i vernici i verske organizacije pravilno postavili pred problemom.

Siniša Soćanin