Dr Zoran Petrašković u laboratoriji

Dr Zoran Petrašković u laboratoriji

Verovatno najbolji sistem za sanaciju istorijskih zgrada smislio je naš čovek – dr Zoran Petrašković, predsednik SAIN – Srpske akademije izumitelja i naučnika

U vreme tranzicije (koja nikako da prođe) najčešće ne važi ona stara: „Uči, da bi lepo živeo”, jer su moć i uticaj uglavnom u rukama onih kojima glavni adut nije znanje, već nešto sasvim drugo. Ali, ipak, i u vremenu sadašnjem ima lepih izuzetaka. Recimo, dr Zoran Petrašković oduvek je bio dobar đak, „vukovac”, odličan student, pa postdiplomac, a na kraju i svetski priznati izumitelj koji može da živi od svog rada.

Na sreću čovečanstva, Petrašković se bavi zaštitom objekata od zemljotresa. Svojim inovativnim sistemom DC 90 sanirao je i zaštitio 350 kuća u Mionici posle zemljotresa, 12 školskih zgrada u Kraljevu, a njegovi radovi su obavljani (za sada) na četiri kontinenta: u Aziji, Africi, Evropi i Americi, dok je Čile posetio posle velikog zemljotresa 2010, kao deo međunarodnog ekspertskog tima.

Jedinstvenim sistemom zaštićeni su mostovi, muzeji, škole i finska ambasada u Alžiru, objekti energetske kompanije „Hidrokvebek“ u Kanadi, predsednička palata u Bakuu (Azejberdžan)… Petrašković je, inače, vlasnik 16 patenata (domaćih i inostranih) i autor ili koautor šezdesetak stručnih i naučnih radova, dobitnik brojnih domaćih i inostranih nagrada i priznanja (dobitnik je „Eureke” u Briselu, nagrade Grada Beograda i nagrade Saveza pronalazača Srbije), a odnedavno je i predsednik SAIN (Srpska akademija izumitelja i naučnika).

A kako je sve počelo – pitamo gospodina Petraškovića, koji je u Boleču napravio pravi mali raj – tamo se nalaze laboratorija, kancelarije, imanje sa vinogradom…

-Odmah po završetku studija zaposlio sam se u fabriciUtvau Pančevu, i već posle dve godine, odmah posle pripravničkog staža, postao sam direktor jedne jedinice praktično sam vodio 200 ljudi, i to je bilo veliko iskustvo. Ubrzo sam prešao u Republički zavod za ispitivanje materijala. Tada je malo ko u svetu radio na osiguravanju od zemljotresa. Naravno, znalo se da je to velika opasnost, ali posebni uređaji kojima se to rešavalo nisu postojali. Ljudi su mislili da će nekim proračunima moći da predvide rizik i da je to dovoljno. Međutim, bilo je potrebno da se stvori novi uređaj, u mom slučaju amortizer, koji se ugrađuje na unapred predviđenom mestu i funkcioniše kao mehanizam koji daje otpornost građevinama na najveće potrese. Dakle, sve je počelo u Institutu za ispitivanje materijala…

 

 

* Kako dolazite do ideja?

-Potrebna mi je osama i to u fizičkom smislu, kontakt sa prirodom, gde na sve te dileme o kojima razmišljam prilikom pokušaja da rešim neki problem na koji ne mogu da dam odgovor više meseci ili godina, a za kojim tragam, dobijem desetak ili više odgovora, ali ne znam koji je pravi. U takvim situacijama, kada se osamim i šetam planinom, pre svega, Đerdapskim planinama (to je moj rodni kraj) rasuđivanje postane tako jasno da mi se ukaže pravac i tada se prosto pitam kako to nisam mogao da vidim ranije.

A onda slede testovi, ispitivanja, provere.

* Šta je najznačajnije što ste do sada uradili?

– Verovatno su to energetski objekti u Kvebeku kompanije „Hidrokvebek”, koja isporučuje energiju Severnoj Americi. Tu smo rešili stabilnost hidroenergetskih objekata, tako da se može slobodno reći da naši uređaji čuvaju sigurnost Njujorka u snabdevanju električnom energijom. Obezbeđen je zid dug kilometar, visok 24 metra i debeo 1,2 metra – da ne padne na generatore, što bi bilo kobno. Takođe, obezbeđene su i trafo stanice.

Inače, kada se radi o mostovima i novim zgradama postoje i drugi sistemi koji su verovatno podjednako efikasni, ali kada se radi o istorijskim, starim zgradama, moji patenti su ubedljivo najbolje rešenje.

* Gde se onda postavljaju vaši „damperi” – amortizeri? Unutar zgrade, ili…?

Damperi mogu da se postave unutar zida, ili na spoljne zidove. Ako se gradi novi objekat, ugrađuje se iznutra, unutar neke dijagonale. A kod istorijskih objekata, starih nekoliko vekova ili hiljada godina, gde se ne želi da se unosi unutar konstrukcije nikakvo strano telo, može se postaviti i sa spoljne strane.

* Kako je išlo obezbeđivanje školskih objekata u Kraljevu?

-Moj tadašnji asistent i ja dva meseca smo obilazili objekte i posmatrali kako se oni ponašaju u odnosu na tzv. after-šokove to su manji potresi posle zemljotresa. Dva meseca smo radili projekat, a objekti su sanirani za dvostruko manje novca nego drugi slični objekti. Inače, uvek insistiram na dosledno sprovedenoj projektnoj dokumentaciji i efektima ugrađenog, jer je to velika referenca da i u zemlji Srbiji može da se uradi nešto kvalitetno i efikasno.

* Vaš uređaj radi na apsorbovanju seizmičke energije…

Najvažnije je pronaći slabe tačke, Ahilovu petu objekta, gde se pojavljuje najveće opterećenje i gde će doći do destrukcije, pucanja. Pojavi se mala naprslina, ali amortizerpotrošisvu tu energiju.

Postoje još neki parametri – nije svejedno kakav je tip materijala ili priroda konstrukcije – da li je objekat visok, nizak, građen od betona ili cigala… Uglavnom, samo sam sledio ono što priroda radi i to stavio pod kontrolu. Uspeo sam da ukrotim njene ćudi i da to što priroda radi besomučno, bezobzirno – iskontrolišem tako što ću dopustiti da se pojavi, ali ću ga „zauzdati”. Amortizer dozvoljava da se priroda poigra, ali je ipak ukroti.

* Kada završite sanaciju, tada i testirate urađeno veštačkim zemljotresom… Među vašim izumima nalazi se i grandiozna sprava koja tegovima od 500 tona „imitira” zemljotres.

Da. Kao što sve u prirodi ima svoju frekvenciju, tako i svaki objekat ima svoju osnovnu frekvenciju. Objekat u kojem se nalazi ima frekvenciju od oko 4 herca, visoke zgrade 2 herca, zidane od 3 do 5, visoki tornjevi 0,5 herca, Avalski toranj verovatno 0,2, 0,3 herca. A potres se izaziva tako što se uređaj koji sam konstruisao montira na objekat. Onda se vrši fina frekventna regulacija da doteramo prinudne i sopstvene oscilacije objekta u rezonancu. Tada dolazi do amplifikacije, to je isti efekat zbog kojeg je vojnicima zabranjeno da marširaju u istom ritmu preko mosta.

Amplifikaciji se suprotstavlja priroda materijala, koja se zove prigušenje. Dakle, imate dve stvari – jedno je rezonanca, a druga prigušenje. Kada biste imali idealno elastičan materijal, on bi bez kraja oscilovao. Međutim, u strukturi materijala postoji prigušenje. A uređaji koje pravimo su iz domena prigušenja. To su, dakle, dve krajnosti – prigušenje, odnosno smirivanje vibracije i, drugo – amplifikacija.

* Vaš posao i izumi odveli su vas na različita mesta…

Da, tako se dogodilo da sam u jednom danu bio na tri kontinenta u Bakuu u Aziju, u Parizu i u Alžiru. A Afrika me je fascinirala, sam taj način života, bez vode i pod jakim suncem. Druga krajnost bila je u Sibiru, u Irkutsku, kada se nađete u sauni na ko zna koliko stepeni, a onda siđete u bazen po ledenom vremenu. U Vladivostoku je, recimo, ekstremno hladno, temperatura pada do minus 45 ili 50 stepeni. Zanimljivo je da moji amortizeri podjednako dobro rade i na visokim i na niskim temperaturama, jer je u pitanju jednostavna konstrukcija od čelika, tu nema nikakvih ulja, dihtunga, semeringa, nema ničega što bi moglo da se zamrzne ili otopi.

* Da li se može obezbediti, recimo, soliter u Njujorku?

To područje nije preterano trusno, ali amortizeri mogu biti efikasni kod dejstva vetra. Tada bi se se prigušivači ugrađivali pri samoj izgradnji zgrade.

* Kako su stranci uopšte čuli za vas?

– Putem svetskih seminara na kojem prezentujem radove, recimo – u Pekingu 2008, Istanbulu 2012, u Sočiju itd… U suštini, moji izumi i brend DC 90 poznati su u svetskim stručnim krugovima.

* Šta vam znače brojne nagrade?

– Kada dobijete prvu, to nekako ide redom i nagoni vas da se potvrđujete, da idete dalje. Zato sada pripremam još tri nova patenta.

Spomenka Milić

Foto: Vojislav Danilov i lična arhiva dr Petraškovića