Dr Zoran Petrašković u laboratoriji

Dr Zoran Petrašković u laboratoriji

Verovatno najbolji sistem za sanaciju istorijskih zgrada smislio je naš čovek – dr Zoran Petrašković, predsednik SAIN – Srpske akademije izumitelja i naučnika

U vreme tranzicije (koja nikako da prođe) najčešće ne važi ona stara: „Uči, da bi lepo živeo”, jer su moć i uticaj uglavnom u rukama onih kojima glavni adut nije znanje, već nešto sasvim drugo. Ali, ipak, i u vremenu sadašnjem ima lepih izuzetaka. Recimo, dr Zoran Petrašković oduvek je bio dobar đak, „vukovac”, odličan student, pa postdiplomac, a na kraju i svetski priznati izumitelj koji može da živi od svog rada.

Na sreću čovečanstva, Petrašković se bavi - zaštitom objekata od zemljotresa. Svojim inovativnim sistemom DC 90 sanirao je i zaštitio 350 kuća u Mionici posle zemljotresa, 12 školskih zgrada u Kraljevu, a njegovi radovi su obavljani (za sada) na četiri kontinenta: u Aziji, Africi, Evropi i Americi, dok je Čile posetio posle velikog zemljotresa 2010, kao deo međunarodnog ekspertskog tima.

Jedinstvenim sistemom zaštićeni su mostovi, muzeji, škole i finska ambasada u Alžiru, objekti energetske kompanije „Hidrokvebek“ u Kanadi, predsednička palata u Bakuu (Azejberdžan)… Petrašković je, inače, vlasnik 16 patenata (domaćih i inostranih) i autor ili koautor šezdesetak stručnih i naučnih radova, dobitnik brojnih domaćih i inostranih nagrada i priznanja (dobitnik je „Eureke” u Briselu, nagrade Grada Beograda i nagrade Saveza pronalazača Srbije), a odnedavno je i predsednik SAIN (Srpska akademija izumitelja i naučnika).

A kako je sve počelo – pitamo gospodina Petraškovića, koji je u Boleču napravio pravi mali raj – tamo se nalaze laboratorija, kancelarije, imanje sa vinogradom…

-Odmah po završetku studija zaposlio sam se u fabriciUtvau Pančevu, i već posle dve godine, odmah posle pripravničkog staža, postao sam direktor jedne jedinice - praktično sam vodio 200 ljudi, i to je bilo veliko iskustvo. Ubrzo sam prešao u Republički zavod za ispitivanje materijala. Tada je malo ko u svetu radio na osiguravanju od zemljotresa. Naravno, znalo se da je to velika opasnost, ali posebni uređaji kojima se to rešavalo - nisu postojali. Ljudi su mislili da će nekim proračunima moći da predvide rizik i da je to dovoljno. Međutim, bilo je potrebno da se stvori novi uređaj, u mom slučaju amortizer, koji se ugrađuje na unapred predviđenom mestu i funkcioniše kao mehanizam koji daje otpornost građevinama na najveće potrese. Dakle, sve je počelo u Institutu za ispitivanje materijala…

 

 

* Kako dolazite do ideja?

-Potrebna mi je osama i to u fizičkom smislu, kontakt sa prirodom, gde na sve te dileme o kojima razmišljam prilikom pokušaja da rešim neki problem na koji ne mogu da dam odgovor više meseci ili godina, a za kojim tragam, dobijem desetak ili više odgovora, ali ne znam koji je pravi. U takvim situacijama, kada se osamim i šetam planinom, pre svega, Đerdapskim planinama (to je moj rodni kraj) rasuđivanje postane tako jasno da mi se ukaže pravac i tada se prosto pitam kako to nisam mogao da vidim ranije.

A onda slede testovi, ispitivanja, provere.

* Šta je najznačajnije što ste do sada uradili?

- Verovatno su to energetski objekti u Kvebeku kompanije „Hidrokvebek”, koja isporučuje energiju Severnoj Americi. Tu smo rešili stabilnost hidroenergetskih objekata, tako da se može slobodno reći da naši uređaji čuvaju sigurnost Njujorka u snabdevanju električnom energijom. Obezbeđen je zid dug kilometar, visok 24 metra i debeo 1,2 metra – da ne padne na generatore, što bi bilo kobno. Takođe, obezbeđene su i trafo stanice.

Inače, kada se radi o mostovima i novim zgradama postoje i drugi sistemi koji su verovatno podjednako efikasni, ali kada se radi o istorijskim, starim zgradama, moji patenti su ubedljivo najbolje rešenje.

* Gde se onda postavljaju vaši „damperi” – amortizeri? Unutar zgrade, ili…?

- Damperi mogu da se postave unutar zida, ili na spoljne zidove. Ako se gradi novi objekat, ugrađuje se iznutra, unutar neke dijagonale. A kod istorijskih objekata, starih nekoliko vekova ili hiljada godina, gde se ne želi da se unosi unutar konstrukcije nikakvo strano telo, može se postaviti i sa spoljne strane.

* Kako je išlo obezbeđivanje školskih objekata u Kraljevu?

-Moj tadašnji asistent i ja dva meseca smo obilazili objekte i posmatrali kako se oni ponašaju u odnosu na tzv. after-šokove - to su manji potresi posle zemljotresa. Dva meseca smo radili projekat, a objekti su sanirani za dvostruko manje novca nego drugi slični objekti. Inače, uvek insistiram na dosledno sprovedenoj projektnoj dokumentaciji i efektima ugrađenog, jer je to velika referenca da i u zemlji Srbiji može da se uradi nešto kvalitetno i efikasno.

* Vaš uređaj radi na apsorbovanju seizmičke energije…

- Najvažnije je pronaći slabe tačke, Ahilovu petu objekta, gde se pojavljuje najveće opterećenje i gde će doći do destrukcije, pucanja. Pojavi se mala naprslina, ali - amortizerpotrošisvu tu energiju.

Postoje još neki parametri – nije svejedno kakav je tip materijala ili priroda konstrukcije – da li je objekat visok, nizak, građen od betona ili cigala… Uglavnom, samo sam sledio ono što priroda radi i to stavio pod kontrolu. Uspeo sam da ukrotim njene ćudi i da to što priroda radi besomučno, bezobzirno – iskontrolišem tako što ću dopustiti da se pojavi, ali ću ga „zauzdati”. Amortizer dozvoljava da se priroda poigra, ali je ipak ukroti.

* Kada završite sanaciju, tada i testirate urađeno veštačkim zemljotresom… Među vašim izumima nalazi se i grandiozna sprava koja tegovima od 500 tona „imitira” zemljotres.

- Da. Kao što sve u prirodi ima svoju frekvenciju, tako i svaki objekat ima svoju osnovnu frekvenciju. Objekat u kojem se nalazi ima frekvenciju od oko 4 herca, visoke zgrade 2 herca, zidane od 3 do 5, visoki tornjevi 0,5 herca, Avalski toranj verovatno 0,2, 0,3 herca. A potres se izaziva tako što se uređaj koji sam konstruisao montira na objekat. Onda se vrši fina frekventna regulacija da doteramo prinudne i sopstvene oscilacije objekta u rezonancu. Tada dolazi do amplifikacije, to je isti efekat zbog kojeg je vojnicima zabranjeno da marširaju u istom ritmu preko mosta.

Amplifikaciji se suprotstavlja priroda materijala, koja se zove prigušenje. Dakle, imate dve stvari – jedno je rezonanca, a druga prigušenje. Kada biste imali idealno elastičan materijal, on bi bez kraja oscilovao. Međutim, u strukturi materijala postoji prigušenje. A uređaji koje pravimo su iz domena prigušenja. To su, dakle, dve krajnosti – prigušenje, odnosno smirivanje vibracije i, drugo – amplifikacija.

* Vaš posao i izumi odveli su vas na različita mesta…

- Da, tako se dogodilo da sam u jednom danu bio na tri kontinenta - u Bakuu u Aziju, u Parizu i u Alžiru. A Afrika me je fascinirala, sam taj način života, bez vode i pod jakim suncem. Druga krajnost bila je u Sibiru, u Irkutsku, kada se nađete u sauni na ko zna koliko stepeni, a onda siđete u bazen po ledenom vremenu. U Vladivostoku je, recimo, ekstremno hladno, temperatura pada do minus 45 ili 50 stepeni. Zanimljivo je da moji amortizeri podjednako dobro rade i na visokim i na niskim temperaturama, jer je u pitanju jednostavna konstrukcija od čelika, tu nema nikakvih ulja, dihtunga, semeringa, nema ničega što bi moglo da se zamrzne ili otopi.

* Da li se može obezbediti, recimo, soliter u Njujorku?

- To područje nije preterano trusno, ali amortizeri mogu biti efikasni kod dejstva vetra. Tada bi se se prigušivači ugrađivali pri samoj izgradnji zgrade.

* Kako su stranci uopšte čuli za vas?

- Putem svetskih seminara na kojem prezentujem radove, recimo – u Pekingu 2008, Istanbulu 2012, u Sočiju itd… U suštini, moji izumi i brend DC 90 poznati su u svetskim stručnim krugovima.

* Šta vam znače brojne nagrade?

- Kada dobijete prvu, to nekako ide redom i nagoni vas da se potvrđujete, da idete dalje. Zato sada pripremam još tri nova patenta.

Spomenka Milić

Foto: Vojislav Danilov i lična arhiva dr Petraškovića