Vampirica Trece okoOd četiri najbolje dokumentovana slučaja vampirizma u svetu, čak dva su se dogodila u Srbiji

Kad pritisnemo dugme TV aparata, gotovo svakodnevno slušamo žalopojke kako mi, jadni Srbi, skoro da nemamo brendove kojima bismo se predstavili belosvetskom tržištu. A ako je nešto dotuklo nevinog TV konzumenta, onda je to, svakako, vapaj za ajvarom i duvan-čvarcima. Ajvar nam maznuli Slovenci, a ove druge nikako da sačinimo kako red nalaže, pa da se i mi, više, probijemo na tu opčinjavajuću belosvetsku pijacu…

Pomislio bi čovek da smo načisto naopaki. Nesposobni. Eto, (ako izuzmemo Teslu, Milankovića i još nekoliko sportista), teško možemo da budemo konkurentni u bilo čemu. Pa nije uzalud upravo ovde nastala izreka: „Kad se Srbin utopi u reci, pronađu ga uzvodno…“

A da li je baš tako? Opsednuti gorepomenutim đakonijama, zaboravili smo još jednu „naopaku“ stvar, kojom smo uspeli da zavadimo ondašnji „kulturan svet“, pa je na velika vrata jedna naša reč ušla u engleski jezik. Jezovita reč, pred njom se tresla Evropa – vampir!

Ovo je jedina reč koju je iznedrio naš jezik, a da se odomaćila u svetu kao pojam bez sinonima. Vampir je uvek – vampir.

Carska komisija

Tragajući kroz istoriju „vampirizma“, dolazimo to doga da je, od četiri najpoznatija dokumentovana slučaja koja su se dogodila u svetu, makar dva iznedrila Srbija.

Da bi se ovi slučajevi „naučno“ dokumenovali i obradili, čak dva puta je carska austrijska komisija izlazila na teren, koji je tada pripadao ovoj državi, da bi utvrdila kako su se neumireni pokojnici obračunavali sa onima koji su ostali da žive iza njih.

Interesantno je i to da su se oba slučaja dogodila u približno isto vreme, u 18. veku. I oba u Srbiji. Slučajeve vampira Petra Blagojevića i Arnolda Paola uzeli smo kao parametre, jer su ih potvrdile ovlašćene carske vlasti. A oni su imali autoritet, s njima se nije šaliti… Da ne bi ispalo kako se radi o nekakvoj srpskoj ujdurmi.

Dakle, u selu Kisiljevu, nadomak Srebrnog jezera kod Velikog Gradišta, 1725. godine u anale je ušao tek upokojeni Petar Blagojević. I danas postoje meštani ovog sela koji se naježe pri pomenu njegovog imena. Deset nedelja posle njegove smrti, u roku od samo sedam dana, u selu je naprasno umrlo devetoro ljudi. Na samrtničkom odru svih devetoro je reklo kako im Petar dolazi u snove i davi ih. Svi su umrli po istom scenariju.

Predanje kaže da se, posle njegovog upokojenja, i njegova udovica žalila seoskim vlastima kako joj ovaj stalno dolazi u snove, pa je nesrećnica na kraju pobegla u drugo selo u strahu od povampirenog Petra.

Nemajući kud, meštani su se obratili nigde drugde nego u Beč, odakle je stigla carska komisija da bi utvrdila šta se u Kisiljevu događa. Pred zvanicama najviše vlasti, uz prisustvo lokalnog sveštenika i meštana, otkopali su Blagojevićev grob i imali šta da vide…

I pored toga što je proteklo 10 nedelja, komisija je u grobu pronašla neraspadnuto telo, kao da je sahranjeno pre nekoliko sati. Kad su mu zaboli glogov kolac u grudi, iz usta, nosa i ušiju potekla je krv. U međuvremenu su mu izrazito porasli brada i nokti.

Kako je red nalagao u takvim situacijama, posle probadanja glogovim kocem telo je spaljeno, a pepeo bačen u reku.

Predanje kaže da su od tada u ovom mestu prestale da se događaju misteriozne smrti. Epilog ove nesvakidašnje priče je izveštaj austrijske komisije od 23. avgusta 1725. godine. Tada je u Berlinu objavljen rad o ovom čudnovatom događaju, a u njemu se prvi put zvanično pominje reč „vampir“.

Visium et repertum

Drugi srpski vampir se proslavio toliko da je o njemu raspravljala i prosvetiteljska Evropa, mada nama danas to gotovo nije poznato. Njegovo ime je Arnold Paole. Bio je austrijski vojnik koji je u Medveđi kraj Trstenika upoznao lepu Srpkinju u koju se zaljubio i sa kojom je posle imao i porod. U to vreme, početkom 18. veka, Austrija je vodila ogorčene borbe sa Turskom oko prevlasti na Balkanu, a Arnold je, zajedno sa mnogim Srbima koji su bili u austrijskoj vojsci, ratovao protiv Osmanlija, da bi ga jedno od vojevanja dovelo do Kosova. Tamo ga je, kaže predanje, spopao vampir kojeg je Paole oterao, ali ne zadugo. Ovaj ga je stalno progonio.

Arnold Paole poginuo je 1727. godine, sahranjen je u Medveđi, ali pet godina posle toga ovo mesto u trsteničkoj opštini postaje centar veoma čudnih i misterioznih događanja. Kažu da se povampirio i udavio čak 16 žrtava, ne birajući da li su žene, deca ili odrasli muškarci. Sve te sablasne smrti pripisane su njemu.

Opet se dešavala srpska misterija, i opet je, ovog puta 12. decembra 1731. godine, u Srbiju došla carska komisija, ovog puta u Medveđu. Na njenom čelu bio je dr Johan Flakinger.

Predanje kaže da je obavljena ekshumacija, kako je Arnold na usnama imao krv, i da se posle probadanja glogovim kocem čuo strahovit krik. Odmah po iskopavanju, leš je odnet prema Moravi gde je spaljen, a pepeo je rasut u reku.

Predsednik komisije dr Flakinger, po povratku u Beč 1732. godine napisao je izveštaj Visium et repertum u kojem detaljno opisuje ovaj događaj, a iste godine ga je preneo list London journal. Tada se srpska reč „vampir“ pojavila i zvanično i konačno u engleskom jeziku.

U prosvetiteljskoj Evropi onog doba ova vest odjeknula je uz veliku pompu. Ostalo je zabeleženo da su čak i Volter i Žan Žak Ruso bili na čelu onih koji su ovu vest smatrali neverovatnom, dok se drugi deo javnog mnjenja odredio prema svemu kao prema „naučnom dokazu o postojanju vampira“.

U spletu brojnih verovanja i mitova o vampirima, važan je onaj koji govori da bi naši stari često pokojnika makar bocnuli iglom ili trnom kako bi bili sigurni da se neće povampiriti. U moderno vreme aktivirano je još jedno verovanje da su danas svi već primili makar po jednu vakcinu ili injekciju u životu, a da je na taj način i opasnost od vampirizma u znatnoj meri iščezla.

Ipak…

Ostavljamo vam na sud ovu priču i odluku da li ćete verovati u vampire ili ne. Ako posle nje ipak nešto bude ostalo, to će biti sigurna istorijska činjenica da je „vampir“ originalni srpski brend, a da su Rumuni zbog Drakule od takvog brenda napravili biznis.

Ako ipak budete pronašli dovoljno razloga da verujete u istoriju, možda ovu priču nije trebalo da čitate pred spavanje.

A ako već jeste, želimo vam mirne snove…

Ništa bez Save

Bez premca najpoznatiji srpski vampir bio je Sava Savanović iz mesta Zarožje, po kojem je Milovan Glišić napisao pripovetku Leptirica, a Đorđe Kadijević snimio istoimeni film. Savanović je u svom selu imao vodenicu u koju se često vraćao i posle smrti, praveći kojekakve vampirske pakosti. Meštani su na kraju rešili da spale vodenicu i podignu je na drugom mestu, a predanje kaže da se posle toga i Savanović povukao.

Čaušesku ga nije voleo

Drakulino ime prepoznatljivo je svuda u svetu i od njega su Rumuni napravili pravi brend. Istorijski, ovaj lik izgrađen je po vladaru koji se zvao Vlad Treći, vladar kneževine Vlaške od 1466. do 1476. godine. U isotriografiji zabeležen je kao Vlad Drakula ili Vlad Cepeš.

On je bio primljen u tajni viteški Red Zmajeva za odbranu hrišćanstva od Otomanske imperije, koji je osnovao mađarski kralj Sigismund, potonji car Svetog Rimskog Carstva. U Rumunskom jeziku reč za zmaja, ali i za đavola je – drakul.

Ovaj vladar je u narodu zapamćen po još jednom nadimku – Cepeš, što je rumuska reč za kolac. Prema turskim izvorima, nadimak je dobio, jer se vrlo surovo obračunavao sa zarobljenim turskim vojnicima posle jedne od bitaka koje je vodio sa Osmanlijama koji su nadirali u Vlašku. Naredio je da nekoliko hiljada zarobljenika jednostavno nabiju na kolac – što je bila “omiljena” kazna Osmanlija za hrišćane…

Drakula, ili Cepeš umro je u Bukureštu 1476. koji je u međuvremeno postao njegova nova prestonica. Sahranjen je u manastiru Snagov na ostrvcetu na istoimenom jezeru, udaljenom oko 20 kilometara od današnje rumuske prestonice.

U vreme komunističkog vladara Nikolae Čaušeskua, mit o Drakuli nije spominjan, jer je to bilo najstrože zabranjeno.