Trece oko Djura PopovicBiolog-genetičar Đura Popović gaji antikancerogene tibetanske pečurke primenjujući neverovatne domaće metode

Predanje kaže da, kad je Bog stvarao zemlju, dok je išao iznad Srbije pocepao mu se džak, pa je baš na ovom, našem podneblju, svaka biljka „umela“ da nikne i svaka da pusti cvet i rodi plod. Da ova prelepa priča ne bi ostala samo predanje, postarao se neobični biolog-genetičar i direktor Instituta za pečurke u Vinči Đura Popović, vrstan u svojoj struci, ali i čovek široke duše i čudnih sklonosti.

Zato ni ova priča ne počinje na uobičajen način, već kroz nevolju, tragediju, ali i posle nje, kroz novi život i čudnovate pronalaske do kojih je Đura svojom visprenošću i neverovatnom upornošću stigao. Ali, bolje je redom…

Put u Indiju

Pre oko tri decenije dogodila se tragedija, kad je dete Popovićeve dobre prijateljice fatalno obolelo. Leka nije bilo, tumor je bezobzirno krao život iz dečjeg organizma, a Đura je još tada čuo o neverovatnim svojstvima jedne čudnovate pečurke koja raste hiljadama kilometara daleko od Srbije.

Pečurke Cordyceps sinensis

Pečurke Cordyceps sinensis

- Pravi naziv ove pečurke je Cordyceps sinensis – počinje priču naš sagovornik. – Znao sam već za nju, kao i da raste na velikim nadmorskim visinama, a da je primenjuju u kineskoj i indijskoj drevnoj medicini. Uzgred, i savremeno čovečanstvo sve se više vraća ovom načinu tretiranja bolesti, a verujte mi, to nije nimalo slučajno. Pošto sam znao da lek ipak negde postoji, prodao sam sve što sam imao i krenuo na dalek i krajnje neizvestan put ka Indiji, i dalje ka Kini.

Nažalost, pohod na Indiju, Tibet, Burmu i Kinu nije se završio tako što je Popović pomogao nesrećnom detetu jer je bolest već dramatično uzela maha do njegovog povratka, ali je rođeno fanatično interesovanje ovog stručnjaka za lekovita svojstva biljaka. Tada je Popović uvideo još jednu neobičnu zakonitost: pečurka je davala rezultate na dalekom podneblju odakle i sama potiče i na kojem je nikla, ali ne i ovde, u podunavskoj ravnici. Pitao se zašto i naslutio odgovor na to pitanje…

- Zaključio sam da takvi proizvodi moraju poticati sa onog podneblja na kojima žive ljudi koji ih koriste – objašnjava Popović. – Pošto su u drevnoj kineskoj medicini uglavnom zastupljene gljive, rešio sam da probam da ih uzgajam ovde, ali tako da daju lekovita svojstva koja može usvojiti ćelija čoveka koji je ponikao na našem podneblju. Uostalom, gljive imaju ćelijsku membranu najsličniju čovekovoj, pa je usvojivost lekovitih materija velika.

Problem je u tome što niko nije gajio ovakve gljive kod nas, nije postojao nijedan uzor čija iskustva bi usvojio, pa je to Popoviću bio ogroman izazov. Pogotovo stoga jer Cordyceps sinensis ima više od 40 vrsta, a medicina je nabrojala čak 210 svojstava ove pečurke, pozitivnih za ljudski organizam.

Mrav kao “podloga” za život Cordyceps sinensis

Mrav kao “podloga” za život Cordyceps sinensis

I tu počinje Popovićev nesvakidašnji eksperiment… Ova gljiva uspeva na visini od nekoliko hiljada metara u Nepalu, Butanu i Tibetu, a raste na insektima, i to na nekoliko vrsta osa, mrava i gusenica. Suština je sledeća: kad insekt proguta micelijum (seme pečurke), ona proklija u njemu i prvo usmrti svog domaćina – insekta, a zatim nastavi sa rastom. A tu se nameće sledeće pitanje: kako ovakvu gljivu uzgajati u Srbiji? Jedini odgovor je: nikako. Ali, Popović se nije mirio s tim.

Eksperimenti, eksperimenti…

- Prvo sam godinama eksperimentisao sa svilenom bubom, posipajući micelijum koji sam doneo sa Tibeta po lišću duda kojim se ova buba hrani – seća se Popović svojih početaka. – Nije bilo rezultata. Onda me je inspirisala jedna stara knjiga: u njoj je opisana vojska koja je jela raženi hleb, ali od biljke koja je prethodno bila zaražena raženom glavnicom pa su vojnici imali halucinacije od kojih su postajali nepobedivi. Setio sam se da bih mogao da napravim simbiozu „svoje“, tibetanske biljke i još nekih ovdašnjih gljiva.

Beli mantil je neophodan kad tehnologija prerade traži posebne uslove

Beli mantil je neophodan kad tehnologija prerade traži posebne uslove

Tako je usledio eksperiment sa lažnim crnim tartufom gde je nikla prva Cordyceps sinensis, ali to je bilo nedovoljno. Uskoro je nastavio sa eksperimentima, pa je uspeo da izvede još nekoliko novih biljaka na mestu gde su se legle zmije zahvaljujući otrovu koji je, kako kaže, isprovocirao pečurku da „se porodi“. Kasnije je koloplet Popovićevih eksperimenata nastavljen, bio je dug i naporan da bi na kraju uspeo da stvori simbiozu „njegove“ pečurke sa Dalekog istoka sa kukuruznom garkom, inače štetočinom koja se kod nas često zapati na ovom usevu. Pošto peruanska vrsta kukuruza ima mnogo više proteina, sada tibetansku pečurku proizvodi tako što je ukrstio našu štetočinu, kukuruz sa Anda i pečurku sa Tibeta. I dostiže prvi zadovoljavajući nivo uzgajanja koje je mukotrpno, i u izuzetno malim količinama. Ali, počelo je i na našem podneblju. Zbog čega je ova priča ovoliko važna?

Bolje od dopinga

- Na Olimpijskim igrama u Atini, nemačke i kineske takmičarke u pojedinim sportovima imale su rezultate iznad svih očekivanja – objašnjava Popović. – Iako se očekivalo da će pasti na doping kontroli, prošle su je bez problema. Na kraju su priznale da su koristile ovu gljivu, ali ona nije uvršćena ni u kakva nedozvoljena sredstva. A ova pečurka nosi neverovatne tajne…

Ponos našeg istraživača - pečurke sa kojima svakodnevno eksperimentiše

Ponos našeg istraživača – pečurke sa kojima svakodnevno eksperimentiše

Kako objašnjava Popović, sve bolesti nastaju zbog nedovoljne količine kiseonika. Kad ljudskoj ćeliji počne da nedostaje više od 40 odsto kiseonika, ona unosi ugljen-dioksid anaerobno, nenormalno se umnožava i na taj način nastaju tumori. Naš sagovonik podseća da kiseonik u ćeliju ulazi zahvaljujući hemoglobinu. On kao „automobil“ sa prikolicom „zakači“ po jedan atom kiseonika disanjem, ubaci ga u ćeliju, a otkači ga na principu razlike potencijala kiselog tkiva (pH 5,5) i bazne krvi (pH 8). Pošto se krv u moderno vreme svima uglavnom „zakiselila“, potencijalna razlika je manja, pa hemoglobin ne zakači kiseonik na vreme, već ga izbaci. Tako disanjem sada izbacujemo i kiseonik, a ne samo ugljen-dioksid.

U tom procesu Cordyceps sinensis „stupa na scenu“.

- Ova gljiva ima 40 odsto polisaharida, čijom se razgradnjom u Krebsovom ciklusu oslobađa velika količina kiseonika – nastavlja Popović. – Istovremeno, krvne ćelije se formiraju u koštanoj srži i izlaze kao neizdiferencirane, a Cordyceps utiče na to da li će biti više crvenih, belih krvnih zrnaca, i drugih sastojaka krvi. Na taj način utiče i da hemoglobin „zakači“ čak i po tri atoma kiseonika i unese ih u ćeliju. Taj spektakularan efekat doprineo je da sportisti na Olimpijadi dobiju toliku dodatnu snagu.

Istovremeno, ova gljiva iz tradicionalne kineske, tibetanske, indijske i drugih medicina Dalekog istoka utiče na hipofizu da proizvodi melatonin – univerzalni antioksidans: on popravlja oštećenja koja organizmu nanose slobodni radikali.

Protiv raka

Najznačajniji uticaj Cordyceps sinensis u modernoj medicini vidljiv je prilikom replikacije gena. Prema Popovićevim tvrdnjama, postoji matrica za umnožavanje DNK koju mozak prepoznaje. Važni delovi DNK su adenin, timin, guanin, citozin, ali i dvovalentni magnezijum i drugi elementi. Mozak poznaje tu matricu i dozvoljava umnožavanje. Međutim, dvovalentno gvožđe iz ove gljive, u trenutku kad mozak da signal da je matrica u redu, istisne dvovalentni magnezijum i zauzme njegovo mesto.

Trece oko biolog Popovic- To je veoma značajno – zaključuje naš sagovornik. – U sledećoj fazi, kad DNK opet treba da se umnožava, mozak ne prepoznaje njenu matricu jer joj nedostaje dvovalentni magnezijum, a u njoj je ostalo gvožđe. Na taj način ćelija ostaje sterilna, a tumor ne može nastaviti da se širi i umnožava. U tome je suština lečenja ovom pečurkom koju koriste svi dugovečni ljudi na Tibetu, zajedno sa žen šenom, stevijom i biljkom goji.

Ovaj posao je uzeo sve veći zamah, Popović je potpuno posvećen Cordyceps sinensis, ali je sve jasnije odkud toliki elan u ovom čoveku. Nauka je rekla svoje, njegovi metodi su do sada više nego uspešni, ali treba još mnogo koraka napraviti da neverovatna tibetanska gljiva u potpunosti zaživi i na ovom području. Prvi rezultati obećavaju, a sledeće očekujemo s nestrpljenjem.

Dugovi

O karakteru i posvećenosti ovog čoveka najviše govori podatak: kad je dete njegove prijateljice s početka priče obolelo, prodao je sve što je imao od nasleđa i pozajmio mnogo novca kako bi se vinuo na put ka Dalekom istoku i nabavio sve što je tada mislio da je neophodno.

Sada, tri decenije kasnije, skoro da je vratio ceo dug.

- Još malo je ostalo – kaže kroz zube…

Zoran Nikolić