Privatizacija vode, nasušnog nacionalnog dobra, u EU odvija se po ustaljenoj šemi – velika multinacionalna kompanija prvo obeća infrastrukturna ulaganja i niže cene usluga, a čim se dočepa javnog vodovoda – cena vode vrtoglavo skoči u nebesa, dok se na infrastrukturna poboljšanja jednostavno zaboravi…

Beogradska fabrika vode u Makišu

Beogradska fabrika vode u Makišu

Vodotokovi moraju postati izvori profita u osiromašenim državama Evropske unije (Portugalija, Slovenija, Hrvatska, Grčka, Rumunija, Bugarska…), zapisala je u svojim dokumentima Evropska centralna banka (ECB), Međunarodni monetarni fond (MMF) i Evropska komisija (EK), inače čuvena trojka za krpljenje budžetskih rupa država u senci bankrota. EK je preporuku trojke brzo pretočila u novu direktivu čiju suštinu kamuflira poznatim frazama o jačanju (posustale) ekonomije i evropskog tržišta. EK od svake države i njene, ma i najmanje opštine, sada zahteva da sve tendere za dodelu koncesija na izvore vode objavi u službenom listu EU, kako bi svaka kompanija povezana sa eksploatacijom vode (u međuvremenu nazvane belim zlatom) mogla učestvovati. To znači, na tako sročenim konkursima, pobedu će, kao od šale, odneti velike međunarodne korporacije koje već ostvaruju enormne profite na prodaji vode; sa njima su, mnoge države širom sveta, odavno iskusile grdne probleme.

Loš kvalitet i zarđale cevi

Naravno, u odboru koji je suflirao EK po pitanju usvajanja direktive o vodi, sedeli su sve sami predstavnici multinacionalki, s očiglednim interesom da izdejstvuju privatizaciju vode, da upravo oni budu budući srećni dobitnici premije. Njihovo poslovanje svuda, na belom šaru planete, ostavlja isti trag: velika multinacionalna kompanija prvo obeća infrastrukturna ulaganja i niže cene usluga, a čim se dočepa javnog vodovoda cena vode vrtoglavo skoči u nebesa, dok se infrastrukturna poboljšanja jednostavno – zaborave.

Prvi ukazao na opasno poigravanje - Matijas Ladšteter

Prvi ukazao na opasno poigravanje – Matijas Ladšteter

Ma, ko će još na to misliti i, zašto bi uopšte ulagali u infrastrukturu kada je cilj profit, a ne poboljšano snabdevanje i zdravlje potrošača? Posledično, pitanje preko potrebnog kvaliteta vode, higijene i izraubovanih cevi u mreži, šupljih kao švajcarski sir, rešavaju učestalijim dosipanjem hlora pa stoga, na primer, u Velikoj Britaniji, prvoj zemlji koja je krenula sa privatizacijom vodotokova, kvalitet vode više ne dostiže ni uveliko snižene evropske standarde, a na stranu što su ograničenja potrošnje odavno postala nevesela stvarnost u zemlji gordog Albiona.

U Engleskoj je 60 procenata vodotokova završilo u privatnom vlasništvu, još u doba vladavine konzervativne čelične lejdi Margaret Tačer. Nakon što se razračunala sa nezadovoljnom radničkom klasom, krenula je da puni praznu Vestminstersku kasu prodajom gradskih vodovoda širom zemlje. Rezultati toga su loš kvalitet vode i propali cevovodi. S jedne strane, kompanija „Vode Temze“ (Thames Water), monopolista i najveća organizacija za distribuciju, dnevno kroz bušne vodovodne cevi prestonog grada gubi čak 20 miliona galona vode, a sa druge strane, osam miliona stanovnika Londona prisiljeno je da štedi vodu pri kupanju, umivanju ili pranju zuba, jer je dozvoljeno da, u jednom navratu, iz slavine istekne najviše 9 litara „belog zlata“. Uvedena je, u cilju štednje, pre četiri godine, zabrana korišćenja creva za zalivanje bašte. Prema navodima lista „Dejli Ekspres“, umesto creva je dopušteno koristiti samo plastične kantice. Uvedene su i kazne do 1000 evra za kršenje ove zabrane, ali niko ni ne pomisli da upita, ako ne i drastično kazni, direktore „Vode Temze“ za njene enormne gubitke u transportu vode.

Pitka voda iz „Veolije“

Pitka voda iz „Veolije“

Šta čeka Srbiju, po ovom pitanju, zemlju što hrli ka raju nazvanom Evropska unija, opisuje primer Francuske gde je, još 1985. godine, premijer Žak Širak privatizovao vodovodni sistem Pariza. Kupci su bili korporacije „Veolija“ i „Suez“. Umesto obećanog efikasnijeg upravljanja sistemom, cena vode je do 2002. porasla za 260 procenata a vlasnici uopšte nisu održavali vodovodnu mrežu, a kamoli je nadograđivali i modernizovali. Pariz je, na kraju, morao da preuzme već izraubovan vodovod i plati ga 20 procenata više od one sume dobijene prodajom.

Slično su prošle i naše komšije, Bugari. Tamo su, u vreme pada komunizma, kroz propale, bušne cevi, dnevno gubili 30 posto, a krajem prošlog veka i celih 60 procenata vode, kao što je to danas slučaj sa sarajevskim vodovodom. I, dok su u Sarajevu uvedene svakodnevne restrikcije (nema noćnog kupanja ili pranja veša), Bugari vodovod prodaju kompaniji „Junejtid Utilitis“ s obavezom da zameni sve propale cevi, modernizujući i povećavajući proizvodnju. U narednoj deceniji, cena vode je skočila 300 posto. Direktor „Utilitisa“ baškario se platom od 38 hiljada evra, sve do 2013. Za to vreme, njegovi zaposleni su svaki mesec tužili, prosečno, oko 5000 porodica zbog neplaćenih računa. Godine 2011. iz stanova je, zbog neplaćanja, izbačeno 670 porodica, do 2013. preko 1200. Za to vreme „Junejtid Utilitis“ je ostvarila profit od 2,4 milijarde evra, a onda je svoj deo u bugarskim izvorima vode prodala francuskoj „Veoliji“ i – nestala.

Pošto privatni kapital zanima isključivo profit, ništa nije bolja situacija ni u Nemačkoj. Matijas Ladšteter, ekspert za vodoprivredu, ukazuje da nema logike u novim evropskim pravilima u vezi dodeljivanja koncesija za izvore, fabrike vode i vodovode. Navodi primer Berlina gde je jedan deo vodoprivrednog sektora privatizovan krajem devedesetih godina prošlog veka; očekivalo se da će privatizacija omogućiti bolje snabdevanje i niže cene. Dogodilo se suprotno, cene su u glavnom gradu Nemačke neprestano rasle, a usluge bile sve lošije: „Do danas je cena vode u tom sektoru poskupela za više od 30 posto; od te cifre najmanje 6 do 10 procenata predstavlja čist profit od privatizacije; Berlin i njegovi građani time nisu ništa dobili, naprotiv, profitirala je samo kompanija koja se dočepala vodovoda, ponašajući se kao da je to njen plen, ne mareći, niti se baveći povećavanjem kvaliteta usluge“, podseća ovaj ekspert.

Divljačka pljačka građana

Privatizaciji vode ne protive se samo ekolozi, već i brojni intelektualci, upozoravajući da voda pripada narodu, znači mora ostati javno dobro i ne sme pasti u šake multinacionalnih kompanija; one isključivo brinu brigu kako da ostvare sve veći profit uz minimum uloženih sredstava i rada. Slično se čuje širom Evropske unije, organizovane su brojne demonstracije protiv pomenute direktive.

Svest da se s vodom ne treba šaliti, svedoči slučaj Bolivije gde je prvo aminovano dodeljivanje koncesija za vodu, a onda je desetine vodovoda širom zemlje predato stranim firmama na upravljanje. Divljačka pljačka građana je nesmetano krenula, a kako su korporacije za vodu radile najbolje se ogleda u činjenici uvođenja taksi na vodu iz bunara i kišnicu (čatrnje i rezervoari), sve dok nisu izbili nemiri i opštenarodna pobuna.

Evo Morales - oterao belosvetsku vodoprivrednu mafiju

Evo Morales – oterao belosvetsku vodoprivrednu mafiju

Iziritiran situacijom, bivši bolivijski predsednik Evo Morales ocenio je da su korporacije prvo kolonizovale naftne izvore, potom i vrela vode, bunare i vodovode što je, kao posledicu, imalo ništa manje nego – društvenu katastrofu. Morales se zahvalio belosvetskoj vodoprivrednoj mafiji, nacionalizujući vodu i izvore nafte. Slično se desilo i u Budimpešti. Mađari su jeftino prodali vodovode u svim velikim gradovima a potom su, pritisnuti terorisanjem novog vlasnika, bili prisiljeni da ih otkupe, plativši pri tome mnogo veću cenu.

Kod naših suseda Grka, gde najradije idemo na letnji odmor, voda je delimično privatizovana u Solunu i Atini. Da li je potrebno napomenuti da je, tim činom, automatski poskupela 300 posto, kvalitet se srozao ispod minimuma, te je narod bio prisiljen da vodu za kuvanje kupuje u prodavnicama gde je ona 1000 puta skuplja od one iz slavine. Profit, i u ovom slučaju, crpe ozloglašene kompanije „Veolija“ i „Suez“. Svi evropski primeri privatizacije ove živototvorne tečnosti, uostalom slično je u celom svetu, pokazuju katastrofalne posledice. „Kada čujete imena „Veolije“, „Sueza“, „Vode Temze“ ili nazive nemačkih kompanija „RWE“ i „Televaser“, ne preostaje vam ništa drugo nego da se pomirite s tim da će one, u vašem novčaniku, napraviti ogromnu rupu“, zaključuje Matijas Ladšteter.

Korporacija „Nestle“, čuvena po proizvodnji čokolada sa alpskim mlekom, već četvrtu godinu merka Ljubljanski vodovod i njegovo izvorište Kleč, ne bi li dobila koncesiju da flašira 200 miliona litara, posle čega bi glavni grad Slovenije brzo ostao bez pitke vode. Alarmantna upozorenja čuju se uzduž i popreko celom EU, jer svaki javni gradski vodovod, ma gde on bio, na odgovornost pozivaju potrošači, dok privatne kompanije polažu račune isključivo svojim deoničarima, koji su uvek usredsređeni na profit, izvan svega i – svih.

Treba li podsetiti da i u Srbiji traju pripreme za privatizaciju vode i vodnih resursa? U igri su već kompanije (za sada mali igrači na ovom tržištu) „Koka Kola“ i „Radenska“. Jedan od oblika privatizacije biće i koncesija (izdavanje) voda na uobičajen period, u ovim slučajevima, radi se o vremenskom periodu od 99 godina. Srbija bi mogla ostati, sudeći prema iskustvima iz EU i sveta, bez svojih izvorišta, jer je mnoge multinacionalke merkaju otkako su je Ujedinjene nacije rangirale na visoko 47 mesto po rezervama zdrave i pitke vode u svetu. Naša domovina ima preko 600 izvorišta pitke vode vrhunskog kvaliteta, a prema dostupnim podacima, eksploatiše se tek dvadesetak procenata. Treba reći, bilo je, doduše skromnih, otpora privatizaciji izvora vode, iako se ta rabota sprovodi u suprotnostima sa postojećim zakonima u Srbiji. Zanimljivo, dok u njegovoj zemlji stanovništvo izlazi na ulice i buni se protiv privatizacije izvorišta i vodovoda, nemački ambasador u Srbiji u takvom poslovanju ne vidi ništa sporno. Naprotiv, to je prvi korak u rehabilitaciji srpskih fabrika vode i vodovoda, a „Hamburg voda“ (Hamburgwasser) je viđena kao buduća gazdarica.

Kako izbeći ropstvo

Neke evropske države, poput Holandije, 2006. su posebnim zakonom zabranile privatizaciju vlastite vode. Austrijski kancelar uzeo je u zaštitu vodotokove alpske državice, zalažući se za promenu Ustava, a partija Savezništvo za budućnost Austrije svakodnevno apeluje da država mora uzeti u zaštitu „belo zlato“; opasnost od privatizacije u liku nemačke „RWE“ već kuca na vrata. Poslanici alarmiraju javnost da su mnoge austrijske opštine do grla u dugovima i da bi mogle vrlo lako oberučke prihvatiti novu evropsku direktivu o vodi, u želji za brzom zaradom što bi, nesumnjivo, dovelo do fatalnih posledica u vezi sa zaštitom interesa građana. Cela stvar se dodatno komplikuje, osvetljena nepovoljnim klimatskim promenama, što dodatno urniše kvalitet pitke vode a naučnici su već izračunali da će, za dvadesetak godina, zdrava voda biti najskuplji resurs na planeti.

Na zakone i direktive usvojene u Briselu dominantan uticaj imaju lobiji i velike korporacije. To se, u najogoljenijem vidu, pokazuje u primerima privatizacije onoga što bi moralo ostati opšteljudsko dobro, kao što je imperativna privatizacija vodosnabdevanja. Ova delatnost sve građane EU pretvara ne samo u obespravljene, i kao na pokretnoj traci iskorišćene mase, nego i u robove velikih multinacionalnih kompanija.

Taksa predviđena i za – bunarsku vodu

Taksa predviđena i za – bunarsku vodu

Da li će i Srbija, zbog vode, promeniti Ustav ostaje da se vidi, jer na putu ka punopravnom članstvu se isprečilo prihvatanje tzv. akija (acquis) dakle, svih važećih propisa EU. Drugim rečima, to znači da ćemo biti prinuđeni da primenimo i direktivu o vodi, kao i svaku drugu pravnu tekovinu Evropske unije, ma kako ona bila naopaka i pogubna po interese stanovnika.

Svi tenderi za vodu, kako zahteva Evropska komisija, moraju biti objavljeni u Službenom glasniku EU što ide na ruku onima koji su, posredno, učestvovali u donošenju tih odluka – multinacionalnim kompanijama. One bi tako dobile potpun uvid u celovito tržište vode u EU; time bi bile ogoljene i najbolje mete – štaviše, uposlenici briselske birokratije prikrili su da je predlog direktive o vodi napisan rukopisom pravnika četiri najveće evropske vodovodne korporacije, bez prikrivanja namere da se pitke vode Evrope bratski razdele na četiri dela i eksploatišu do mile volje.

Miodrag Milanović